O knjigama

Vitomir Teofilović

PARADIGME VEČNOG VRAĆANJA ISTOG

(Bane Jovanović: Uvir. „Alma“, Beograd, 2009)

Ako bi­smo po­e­ti­ku Ba­ne­ta Jo­va­no­vi­ća sve­li na njen osnov­ni sup­strat, re­kli bi­smo da je to ak­tu­el­na sa­ti­ra u du­hu, a če­sto i ru­hu, na­rod­nih umo­tvo­ri­na, pre sve­ga du­ho­vi­tih po­slo­vi­ca, u naj­ši­rem te­mat­skom i zna­čenj­skom ra­spo­nu.

Iako je još kao stu­dent is­pe­kao no­vi­nar­ski po­sao i ste­kao ime, Ba­ne Jo­va­no­vić se upo­re­do sa svo­jom osnov­nom vo­ka­ci­jom ba­vio i na­rod­nim umo­tvo­ri­na­ma, ka­ko onim na­sta­lim u du­bi­na­ma drev­nog usme­nog op­šte­nja, ta­ko i oni­ma na­sta­lim u na­še vre­me, kao traj­ni fol­klor­ni vid du­šev­nog ži­vo­ta i ujed­no odu­šak od sva­ko­dnev­nih te­go­ba. Ta pa­ra­lel­na vo­ka­ci­ja, to drugo ja Ba­ne­ta Jo­va­no­vi­ća, ta­ko­đe po­ti­če još iz nje­go­ve mla­do­sti i tra­je u ne­pre­ki­nu­tom kon­ti­nu­i­te­tu i da­nas – on je du­gi niz go­di­na ure­đi­vao hu­mo­ri­stič­ko-sa­ti­rič­ne ru­bri­ke i li­sto­ve i pi­sao za njih, to­kom se­dam­de­se­tih vo­dio i osmi­šlja­vao Tur­nir du­ho­vi­to­sti, jed­nu vr­stu ho­do­dar­ja či­ta­vom Sr­bi­jom u tra­ga­nju za ri­zni­com du­ha na­ših da­na, u tra­ga­nju za sme­hom na svoj ra­čun, što je naj­ple­me­ni­ti­je pre­i­spi­ti­va­nje sop­stve­nog mo­ral­nog ha­bi­tu­sa, one ver­ti­ka­le ko­ja je od­u­vek kra­si­la na­šu iz­vor­nu na­rod­nu du­ho­vi­tost. Me­đu naj­va­žni­je Jo­va­no­vi­će­ve ko­te na ma­pi ove dru­ge nje­go­ve ži­vot­ne vo­ka­ci­je spa­da ure­đi­va­nje hu­mo­ri­stič­no­sa­ti­rič­nog li­sta „Jež”, za­tim „Di­nja pu­kla”, dra­ma­ti­za­ci­ja neo­bja­vlje­ne Vu­ko­ve za­o­stav­šti­ne – tek­sto­va na­rod­nih erot­skih po­sko­či­ca i oso­bi­tih pje­sa­ma, ko­ja je ima­la sto­ti­nu iz­vo­đe­nja na sce­ni Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du, a u to­ku po­sled­nje dve de­ce­ni­je to za­ni­ma­nje za na­rod­nu tra­di­ci­ju usa­đe­nu u na­še da­na­šnje bi­će re­zul­ti­ra­lo je ni­zom knji­ga, zbir­ka­ma afo­ri­za­ma i dru­gih krat­kih for­mi – epi­gra­ma i krat­kih pri­ča. Iz istog mo­ti­va­ci­o­nog iza­zo­va je i Jo­va­no­vi­će­va te­za o te­snoj spre­zi iz­me­đu na­ših na­rod­nih iz­re­ka i na­ših sa­vre­me­nih sa­ti­rič­nih afo­ri­za­ma, te­za po­seb­no raz­vi­je­na u knji­zi Di­nja pu­kla i ese­ji­ma o toj te­mi.

U Jo­va­no­vi­će­vim pri­ča­ma, od ko­jih su mno­ge to­li­ko krat­ke da su za­pra­vo mi­ni-pri­če, če­sto su na­rod­ne iz­re­ke gra­đa ili ve­ziv­no tki­vo na vi­še na­či­na. Naj­če­šće su pre­sti­li­zo­va­ne iz ra­znih li­te­rar­nih raz­lo­ga – da ak­tu­e­li­zu­ju sa­dr­žaj i po­ru­ku, da uve­du iro­nij­sku dis­tan­cu ili ne­ki dru­gi zna­čenj­ski ot­klon pre­ma iz­vor­ni­ku, a če­sto su i u iz­vor­nom ob­li­ku, kat­kad jed­na ov­de, jed­na on­de, kao kop­če iz­me­đu ak­tu­el­ne sva­ko­dne­vi­ce i ar­he­o­lo­gi­je se­ća­nja, a kat­kad čak i u ma­njim ili ve­ćim se­ri­ja­ma, ka­ko bi pod­vu­kle naš kon­ti­nu­i­tet sa tra­di­ci­jom, re­đe isto­rij­skom, če­šće onom ko­ja se­že u dav­na, mit­ska vre­me­na. Kon­ti­nu­i­tet je to­li­ko upe­ča­tljiv da pred so­bom ima­mo go­to­vo ar­he­tip­ske sli­ke, su­blim­ne i je­zgro­vi­te snim­ke či­ta­ve na­še ho­ri­zon­ta­le po­sto­ja­nja, od pam­ti­ve­ka do da­nas, sli­ku ne sa­mo du­bin­skog već u ve­li­koj me­ri i po­jav­nog iden­ti­te­ta, sli­ku ko­ja kao da ne ha­je za vre­me i nje­go­ve me­ne. Naj­zad, o tom iden­ti­te­tu i kon­ti­nu­i­te­tu go­vo­ri i naj­no­vi­ja knji­ga – zbir­ka pri­ča na­zva­na po jed­noj le­poj re­či iz na­še je­zič­ke ba­šti­ne – to je reč Uvir, ko­ja sim­bo­li­zu­je sup­stan­ci­jal­ni od­nos iz­me­đu po­je­di­nač­nog, po­seb­nog i op­šteg, de­la i ce­li­ne, po­ja­ve i su­šti­ne, mno­štva po­je­di­nač­nih to­ko­va i nji­ho­vog uli­va­nja u mo­re sve­ko­li­kog po­sto­ja­nja.

Zbir­ka Uvir ima tri ve­li­ka po­gla­vlja, tri ce­li­ne sa svo­jim spe­ci­fič­nim zna­če­njem i autor­skim ru­ko­pi­som, sa ta­ko­đe sim­bo­lič­nim i vi­še­stru­ko me­ta­fo­rič­nim na­zi­vi­ma. To su: U žrv­nju, Za­um­lje i Kla­de­nac.

Pr­vo po­gla­vlje ob­u­hva­ta cr­no­hu­mor­ne pri­če ko­je opi­su­ju naš dra­ma­ti­čan pre­lom ve­ka i mi­le­ni­ju­ma, tra­gič­nost de­ve­de­se­tih go­di­na pro­te­klog sto­le­ća i nji­ho­vih traj­nih ra­na na na­šem lič­nom i dru­štve­nom bi­ću. To je ujed­no i sa­gle­da­va­nje ak­tu­el­nog dru­štve­nog sta­nja i sta­tu­sa je­din­ke u nje­mu. Ma­da su pri­če u tre­ćem li­cu, o Ti­ho­mi­ru i nje­go­vim di­le­ma­ma i pro­ble­mi­ma, de­lu­ju po­tre­sno kao bol­no lič­no is­ku­stvo, kao auto­bi­o­graf­ska pro­za, kao hro­ni­ka ne­ve­se­log sta­nja ko­je tra­je od pam­ti­ve­ka, ot­por­no na bi­lo ka­kve du­blje pro­me­ne, ne­po­dat­no ni­ka­kvim na­da­ma ni sno­vi­ma, sta­nja ogre­zlog u tra­gič­ni kon­ti­nu­i­tet upr­kos svim pro­me­na­ma te­ku­ćih ko­lo­ple­ta. Iako je sva­ka od ovih pri­ča za­seb­na ce­li­na, sve se do­i­ma­ju i kao te­mat­ski i stil­ski čvr­sto po­ve­za­na ce­li­na, kao hro­ni­ka ili mi­ni-ro­man o več­nom vra­ća­nju istog, o fa­tal­no­sti zbi­va­nja, o ži­vo­tu u zna­ku ne­u­mit­no­sti, ne ha­ju­ći ni za lič­ne ni za dru­štve­ne pro­me­ne upr­kos nji­ho­voj po­tre­bi­to­sti i ra­ci­o­nal­no­sti. Ta tra­gi­ko­mič­na ne­moć bi­lo ka­kve ener­gi­je su­prot­sta­vlje­ne ko­lo­te­či­ni iner­ci­je na­zi­re se već iz su­ge­stiv­nih na­zi­va pri­ča ovog po­gla­vlja: Or­vel; Taj­nost uče­šća; Žr­vanj; Pe­tak, tri­na­e­sti; O gla­vu; Hu­ma­ni me­tak...

Dru­go po­gla­vlje – Za­u­mlje – već svo­jim na­zi­vom upu­ću­je na du­bin­ske slo­je­ve na­šeg men­ta­li­te­ta, na ko­lek­tiv­no ne­sve­sno i ar­he­tip­sko, na kon­stan­te ko­je, s jed­ne stra­ne, ču­va­ju iz­vor­nost na­šeg bi­ća – otu­da to­li­ko to­pli­ne u ovim pri­ča­ma, ali ko­je, s dru­ge stra­ne, de­lu­ju i po­put ne­vi­dlji­vih oko­va ko­ji ne do­zvo­lja­va­ju ni­ka­kav raz­mah ni istin­sku slo­bo­du. I na­slo­vi pri­ča ovog po­gla­vlja su vr­lo re­či­ti i su­ge­stiv­ni: Ban­da; Klov­no­vi; Ov­ca; Ra­sol; Sled­be­ni­ci; Zid; Srp­ska pri­ča; Tap­šač; Ne­vi­diš; Pro­sjak; Žar...

Evo jed­ne od naj­kra­ćih, pri­če Žar:

Gvo­žđe se ku­je dok je vru­će, a čo­vek dok mu go­ri pod no­ga­ma.
Čo­vek se ku­je ta­ko što mu pod no­ge po­tu­riš žar­ku že­lju, a u ru­ke mu gur­neš ža­rač. Dok čo­vek ža­ra­čem ras­plam­sa­va svo­ju žar­ku že­lju i od bo­la po­ska­ku­je, na nje­ga pu­stiš svo­ju Žar-pti­cu da mu u gla­vu uku­ca­va tvo­ju po­li­tič­ku po­ru­ku.
Sve dok mu pod no­ga­ma go­ri, ta­kav čo­vek je tvoj.

A evo ka­ko je Jo­va­no­vić sa­žeo Srp­sku pri­ču u ci­glo ne­ko­li­ko re­či:

– Od go­reg mo­že go­re, – re­če pr­vi.
– I od bo­ljeg mo­že go­re – ute­ši ga dru­gi.

Po­gla­vlje na­slo­vlje­no Kla­de­nac je niz pri­ča o na­rod­noj ero­ti­ci i u do­slov­nom smi­slu kao ži­vo­to­dav­ne ener­gi­je, ali i u ši­ro­kom me­ta­fo­rič­nom zna­če­nju, kao ma­ski­ra­noj bor­bi za op­sta­nak u vre­me­nu rop­stva, ka­da je već i po­mi­nja­nje po­li­tič­ke slo­bo­de bi­lo zlo­čin. Te­mat­ski i zna­čenj­ski luk ovih pri­ča Jo­va­no­vić je do­veo do sa­vre­me­ne po­li­tič­ke por­no­gra­fi­je i uti­ca­ja na­rod­ne erot­ske umo­tvo­ri­ne na sa­vre­me­ni hu­mor i sa­ti­ru. Evo ne­kih ka­rak­te­ri­stič­nih na­slo­va: Di­nja pu­kla ili pri­ča o lju­ba­vi; Pri­ča o že­ni ko­ja zna šta ho­će; Pri­ča o ko­lo­vo­đi...

No­va knji­ga Ba­ne­ta Jo­va­no­vi­ća na sa­ti­ri­čan na­čin ob­je­di­nja­va sa­vre­me­nu te­ma­ti­ku sa na­šom iz­vor­nom tra­di­ci­jom, na­la­ze­ći u njoj bo­gat­stvo du­ha i ma­šte, ono nje­no je­zgro ko­je bi nam i u da­na­šnjim bes­pu­ći­ma mo­glo bi­ti pod­sti­caj­no. S dru­ge stra­ne, pi­sac se ob­ra­ču­na­va i sa na­šom mi­to­ma­ni­jom, bi­lo u smi­slu pri­hva­ta­nja tra­di­ci­je kao je­di­nog oslon­ca i ori­jen­ti­ra bi­lo kao obo­ža­va­nje no­vog kao naj­bo­ljeg od svih mo­gu­ćih sve­to­va, da pa­ra­fra­zi­ra­mo Vol­te­ra.

Knji­ga Uvir je zbir­ka du­ho­vi­tih i ma­što­vi­tih pri­ča, is­pri­ča­nih je­zi­kom i sti­lom ko­ji ba­šti­ni ono naj­lep­še u tra­di­ci­ji, bo­gat­stvo na­rod­nog du­ha, u pre­ple­tu sa sa­vre­me­nim vi­di­ci­ma i vred­no­sti­ma. Što je ta sli­ka, upr­kos nje­nom ras­ko­šnom je­zič­kom i stil­skom ko­lo­ri­tu, u ve­li­koj me­ri tam­ni­ja no što bi­smo že­le­li i što je kod nas smeh ne sa­mo lek već če­sto i le­lek, ni­je kri­vi­ca auto­ra. Nje­gov cilj je da nas pri­bli­ži isti­ni, što je us­peo i ver­no­šću opi­sa i sna­gom uti­ska ko­ji nje­go­ve pri­če na nas osta­vlja­ju kao po­tre­sna sve­do­čan­stva o svom vre­me­nu i pro­sto­ru.
 

nazad