O knjigama

Srđan Sandić

LJUBAV JE LJUBAV JE LJUBAV

(Per Olov Enquist: Knjiga o Blanche i Marie. „Evro – Giunti“, Beograd, 2008)

U lju­ba­vi kao i u svim dru­gim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma bli­sko­sti po­sto­je (ba­rem) dva ak­te­ra, dva ime­na. Blan­che Wit­tman, slav­na pa­ci­jen­ti­ca pro­fe­so­ra Char­co­ta i Ma­rie Cu­rie, fi­zi­čar­ka i ke­mi­čar­ka, do­bit­ni­ca dvi­ju No­be­lo­vih na­gra­da su ime­na ove pri­če. Znan­stve­ni­ca na­sto­ji ot­kri­ti pri­ro­du zra­če­nja, dok Blan­che, nje­zi­na asi­sten­ti­ca, tri­put pod­vrg­nu­ta am­pu­ta­ci­ji zbog po­slje­di­ca ra­di­ja­ci­je, is­pu­nja­va tri bi­lje­žni­ce svo­jim is­tra­ži­va­njem na­o­ko jed­no­stav­na pi­ta­nja: Što je lju­bav? Iako se epi­zod­no po­ja­vlju­ju i Freud (Char­co­tov asi­stent), Strind­berg i dru­gi znan­stve­ni­ci tog vre­me­na, pri­mar­na im je ulo­ga na­gla­si­ti va­žnost glav­nih li­ko­va: Blan­che i Ma­rie. Blan­che je po­la ži­vo­ta pro­ve­la kao pa­ci­jen­ti­ca bol­ni­ce Sal­pe­tri­er, da bi po­tom kao asi­sten­ti­ca Ma­rie Cu­rie po­sta­la pred­me­tom bi­zar­nih tret­ma­na zra­če­nja. Ma­rie Cu­rie je dru­ga­či­ji pri­mjer. Na­kon tra­gič­ne mu­že­vlje­ve smr­ti, za­lju­blju­je se u ože­nje­nog mu­škar­ca s ko­jim je ostva­ri­la ve­zu ko­ju je ta­da­šnja fran­cu­ska jav­nost osu­di­la, te joj je ta ve­za na­ru­ši­la re­pu­ta­ci­ju znan­stve­ni­ce i jav­ne oso­be.

Per Olov En­qu­ist pre­pri­ča­va po­vi­je­sne do­ku­men­te, bi­o­gra­fi­je i auto­bi­o­gra­fi­je kao i tri knji­ge za­bi­lje­ža­ka Blan­che Wit­tman: žu­tu, cr­ve­nu i cr­nu, sim­bo­lič­nog na­zi­va Knji­ga pi­ta­nja. U svo­jim za­bi­lje­ška­ma Blan­che po­ku­ša­va od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nja po­put: Što je umjet­nost?; Ko­ja je bi­la bo­ja tvo­je ha­lji­ne?; Ko­ji je bio tvoj pr­vi te­le­fon­ski broj? (re­tro fik­ci­ja)... s jed­nom je­di­nom na­mje­rom, a to je da sta­vi u su­od­nos te­mu Knji­ge pi­ta­nja s te­mom lju­ba­vi. Te­ma i struk­tu­ra ove pri­če neo­do­lji­vo pod­sje­ća­ju na već is­ku­ša­ni „ti­hi na­čin” pre­pri­ča­va­nja fe­no­me­na lju­ba­vi ko­ji su po­nu­di­li Mi­lan Kun­de­ra u Ne­pod­no­šlji­voj la­ko­ći po­sto­ja­nja i Mar­gu­e­ri­te Du­ras u Lju­bav­ni­ku. Žr­tva je i ov­dje po­la­zi­šna toč­ka do­ka­zi­va­nja lju­ba­vi, te knji­ga sto­ga po­sta­vlja niz fi­lo­zo­fij­skih pi­ta­nja kao što su: Po­sto­ji li gra­ni­ca lju­ba­vi? Što sve ra­di­mo zbog lju­ba­vi? Za­što je lju­bav ta zbog ko­je to sve ra­di­mo?

U ovom slu­ča­ju, lju­bav je me­ha­ni­zam raz­ja­šnja­va­nja svih dru­gih ka­te­go­ri­ja od­no­sa, kao što su strah, žr­tva, osu­da, pri­hva­ća­nje itd. Blan­chin oda­bir su­bjek­ta lju­ba­vi je Ma­rie, kao toč­ka oko ko­je se vr­ti te­ma nje­nog po­klo­na umr­loj maj­ci. Po­klon je cje­lo­vi­ta Knji­ga pi­ta­nja jer, ka­ko Blan­che ob­ja­šnja­va, nje­na je maj­ka umr­la bez da je zna­la što je lju­bav, a Blan­che upra­vo to že­li ob­ja­sni­ti, na znan­stve­ni, li­te­rar­ni i sva­ki dru­gi na­čin dok či­ta­vo vri­je­me za­pra­vo pi­še o svo­jem od­no­su s Ma­rie. Blan­che je ubi­la Char­co­ta, li­ječ­ni­ka ko­ji ju je oda­brao kao naj­bo­lji pri­mjer hi­ste­ri­je me­đu hi­ste­rič­nim že­na­ma, a Ma­rie je ubi­la Blan­che, zbog lju­ba­vi ta­ko­đer – ili pre­ma zna­no­sti ili pre­ma njoj sa­moj. En­qu­ist per­ma­nent­no pre­ki­da na­ra­tiv­ni tok na­gla­ša­va­njem da je nje­go­vo dje­lo ro­man us­pr­kos ko­ri­šte­nju po­vi­je­snih do­ku­me­na­ta, bra­ne­ći pri tom opi­snu i in­ter­pre­ta­tiv­nu slo­bo­du od­no­sa svo­jih li­ko­va i nji­ho­vih di­ja­lo­ga. Knji­ga je u naj­ši­rem smi­slu fa­ux-bi­o­gra­fi­ja s li­te­rar­nom in­ter­pre­ta­ci­jom. Pre­pu­na je pre­sje­ka to­ko­va mi­sli, mo­no­lo­ga, ve­ri­fi­ci­ra­nih po­vi­je­snih či­nje­ni­ca, ci­ti­ra­nja znan­stve­nih i li­te­rar­nih dje­la... En­qu­ist či­nje­ni­ce sta­vlja na pa­pir, po­tom ih pro­pi­tu­je, pa ih po­na­vlja, a po­tom re­a­ran­ži­ra. Pre­tre­sa po­vi­je­sne či­nje­ni­ce ve­za­ne uz znan­stve­ni­cu i asi­sten­ti­cu us­put oči­gled­no sma­tra­ju­ći da stva­ra slat­ko-hollywo­od­sku pri­ču. Blan­chi­na ulo­ga je u tom smi­slu vr­lo za­htjev­na: ona po­ve­zu­je zna­nost, umjet­nost i lju­bav u jed­nu cje­li­nu, u svo­ju Knji­gu. Do­bar dio ro­ma­na vr­ti se oko ma­šta­nja ko­je do­la­zi na­kon is­pi­sa­nih či­nje­ni­ca, po­go­to­vo na pri­mje­ru Blan­che ko­ja za vri­je­me hip­no­tič­kih se­an­si sa­nja­ri o lju­bo­va­nju s mla­đim deč­kom, i Char­co­ta, ko­ji je, iako for­mal­no nje­zin li­ječ­nik za­pra­vo za­lju­bljen u nju pa i ma­šta o njoj.

Sjaj­no, smrt­no pla­vo svje­tlo ra­di­ja u ne­ku ru­ku ra­svje­tlju­je i pri­ču od­no­sa Blan­che i Ma­rie. Vr­to­gla­ve aso­ci­ja­ci­je i pi­ta­nja ko­ja pra­te sva­ku si­tu­a­ci­ju kon­ti­nu­i­ra­no i vr­lo uspje­šno se vra­ća­ju na osnov­no pi­ta­nje knji­ge: Što je lju­bav? Blan­che in­di­rekt­no su­ge­ri­ra da je zna­nost is­ko­ri­sti­la ne sa­mo nje­no ti­je­lo već i ti­je­la mno­gih ano­nim­ki­nja te na tim te­me­lji­ma iz­gra­di­la svo­je „dvor­ce”, mi­sle­ći pri tom pr­ven­stve­no na ulo­gu že­na u zna­no­sti, ka­ko na svo­ju ta­ko i na ulo­gu Ma­rie, dvo­stru­ke no­be­lov­ke ko­ju su fran­cu­ska jav­nost i me­di­ji uglav­nom ig­no­ri­ra­li, od­no­sno vi­še se ba­vi­li nje­nom ulo­gom stran­ki­nje u Pa­ri­zu, že­nom Pi­er­re Cu­ri­ea ne­go nje­zi­nim znan­stve­nim ra­dom. Struk­tu­ra ro­ma­na se u naj­ve­ćoj mje­ri te­me­lji na bi­lje­ška­ma jed­no­ru­ke Blan­che, po­seb­no sli­je­de­ći na­zi­ve di­je­lo­va nje­zi­ne Knji­ge: cr­ve­na, cr­na i žu­ta. Amor vin­cit om­nia (lju­bav po­bje­đu­je sve), osnov­na je rad­na hi­po­te­za i te­mat­ska pre­o­ku­pa­ci­ja i Knji­ge i ro­ma­na. Ro­man sto­ga ne go­vo­ri o sa­mo dva ži­vo­ta, a En­qu­ist ne skri­va svo­je mje­sto i zna­čaj pi­sca, pa se po­ne­kad re­fe­ri­ra i na vla­sti­ta is­ku­stva i vla­sti­te knji­ge, na pri­mjer Pa­squ­al Pi­no­na s dvi­je gla­ve (li­ka iz Dow­nfal­la), ko­ji neo­do­lji­vo pod­sje­ća na Blan­che Wit­tman. Autor ne kre­će od kon­kret­nog se­ta hi­po­te­za o lju­ba­vi ko­ji tre­ba do­ka­za­ti u pre­pri­ča­nim (i fik­tiv­nim) do­ga­đa­ji­ma, već mu ži­vo­ti i do­ga­đa­ji da­ju pri­li­ku da pro­mi­sli i spe­ku­li­ra o lju­ba­vi.

U ko­joj je mje­ri autor uisti­nu za­in­te­re­si­ran za Blan­che kao ljud­sko bi­će, a u ko­joj je mje­ri za­in­te­re­si­ran za Blan­che kao tor­zo osta­je na či­ta­te­lju da pro­ci­je­ni. U sva­kom slu­ča­ju stra­ni­ce ovog ro­ma­na su pre­pu­ne ra­zno­ra­znih iz­mje­na kro­no­lo­gi­ja iste pri­če, di­ja­lo­ga i mo­no­lo­ga, mi­sli sa­mog auto­ra, ci­ti­ra­nja ci­ta­ta... Knji­ga je čud­na mje­ša­vi­na već is­pri­ča­nih pri­ča i za­ni­mlji­vog po­pu­lar­nog fi­lo­zo­fi­ra­nja. Ujed­no je krat­ka knji­ga ko­ja se br­zo či­ta, ali isto­vre­me­no zah­ti­je­va pa­žlji­vost pri či­ta­nju, jer En­qu­ist od­bi­ja bi­ti di­rek­tan. On da­je ja­sni­ji po­gled na žr­tvo­va­nje zbog vi­šeg ci­lja, u kon­kret­nom slu­ča­ju zbog zna­no­sti, a isto­dob­no i in­ti­man i po­tre­san por­tret pri­ja­telj­stva dvi­ju hra­brih i da­ro­vi­tih že­na. Pri­ka­za­ni od­nos mo­gao bi po­sta­ti pa­ra­dig­mat­skim od­no­som u ko­je­mu su žr­tve svje­sne svo­je po­zi­ci­je i ulo­ge, ali se zbog to­ga ne ka­ju.

En­qu­ist pri­po­vi­je­da pri­če o eman­ci­pa­ci­ji že­na, o sud­bo­no­snim do­ga­đa­ji­ma ko­ji su pro­mi­je­ni­li svi­jet, o ulo­zi žr­tve i žr­tvo­va­nja, o lju­ba­vi i lju­bav­nim od­no­si­ma, o mo­ći i oda­bi­ri­ma, ali je to pri­je sve­ga in­ti­man por­tret ži­vo­ta dvi­ju iz­nim­nih že­na.
 

nazad