O knjigama

Oliver Janković

ŽIVOT SA SEDAM KORA

(Lazar Dašić: Raspuća : Autobiografska kazivanja, „Alma“, Beograd, 2010)

Ko da­nas u ovim ha­o­tič­nim, fru­stri­ra­nim i br­zim vre­me­ni­ma pi­še auto­bi­o­gra­fi­ju? Glu­mi­ce, pe­va­či­ce, spor­ti­sti i po­ne­ki islu­že­ni ge­ne­ral ili po­li­ti­čar... Dru­gim re­či­ma, oni ko­ji ži­ve gla­mu­ro­znim ži­vo­ti­ma. Obi­čan čo­vek, ka­da se pre­sa­be­re, ta­mo ne­gde po­sle pe­de­se­te ili še­zde­se­te, uvi­đa, da ka­da bi sve te go­di­ne svo­ga ži­vo­ta po­lo­žio na be­li­nu pa­pi­ra – do­bio bi sa­svim pro­seč­no, mo­no­to­no šti­vo – da­kle ni­šta na­ro­či­to.

Me­đu­tim, do­bro je i da me­đu „obič­nim lju­di­ma“ po­sto­je ne­ki ko­ji ima­ju šta da ka­žu, da svo­jom ži­vot­nom pri­čom dir­nu či­ta­o­ca, pre­ne­su po­ne­ku ži­vot­nu po­ru­ku dru­gi­ma.

Na­pi­sav­ši pe­snič­ki pr­ve­nac Ča­sna reč (1987), La­zar Da­šić ozbilj­ni­je i du­blje po­ni­re u pe­snič­ke vo­de. Sle­de lir­ski us­trep­ta­le, opo­mi­nju­će ro­do­lju­bi­ve sti­ho­zbir­ke Ko­sov­ske ele­gi­je (1990. – oven­ča­na knji­žev­nom na­gra­dom „La­zar Vuč­ko­vić“), Ko­sov­ski ve­nac (1993) i na­da­sve ori­gi­nal­na knji­ga ko­ja pred­sta­vlja per­fek­tan pe­snič­ki eks­pe­ri­ment Azbuč­ni ti­pik (1997). Kru­nu i na ne­ki na­čin za­vr­še­tak ovog ro­do­lju­bi­vog pe­snič­kog kru­ga či­ni iz­bor iz Da­ši­će­ve po­e­zi­je pod na­zi­vom Bo­go­no­sno Ko­so­vo (1999).

U na­red­ne dve knji­ge Sve­to­gor­sko bo­go­slo­vlje (2003) i Sud­nji pro­stor (2005) Da­šić ši­ri svoj te­mat­ski opus. Po­go­to­vu zbir­ka pe­sa­ma Sud­nji pro­stor u pot­pu­no­sti sta­sa­va i biv­stvu­je pod tim sud­njim i su­mor­nim ne­bom jed­nog pro­sto­ra, emo­tiv­no, ge­o­graf­ski i po svim dru­gim pa­ra­me­tri­ma – vr­lo da­le­kog od pe­sni­ko­vog za­vi­ča­ja...

Naj­zad, eto, po­sle ne­ma­log bro­ja go­di­na, sa vid­nim bre­me­nom ži­vo­ta na ple­ći­ma, ali i sa dra­go­ce­nim to­va­rom ži­vot­nog is­ku­stva, pred na­ma se po­ja­vlju­je La­zar Da­šić – pro­za­i­sta.

Po­ja­vlju­je se na sre­do­kra­ći iz­me­đu auto­bi­o­graf­skih ka­zi­va­nja i auto­bi­o­graf­skog ro­ma­na Ras­pu­ća.

Već sam na­ziv ovog de­la je ori­gi­na­lan i in­di­ka­ti­van. Da je autor upo­tre­bio uobi­ča­je­ni ter­min, na pri­mer ras­kr­šća, na­slov bi umno­go­me bio osla­bljen i pri­kra­ćen za one pu­te­ve ko­ji pro­iz­i­la­ze i ras­pli­ću se iz ovog ter­mi­na (dok ta­kva se­man­ti­ka ne po­sto­ji u ter­mi­nu ras­kr­šća).

Pro­za ko­ja se na­la­zi u či­ta­o­če­vim ru­ka­ma je do­slov­no je­dan „ko­rak“ od auto­bi­o­graf­skog ro­ma­na. Taj „ko­rak“, ko­ji pi­sac po sve­mu su­de­ći ipak ni­je že­leo da na­či­ni, pred­sta­vljao bi čvr­šće fa­bu­lar­ne ve­ze iz­me­đu po­gla­vlja, sklad­ni­je sra­zme­re u du­ži­ni po­gla­vlja, kao i ne­što ma­nje su­bjek­ti­vi­zma u sa­mom tek­stu i iz­di­za­nje iz sa­me rav­ni tek­sta, da­kle pi­ščev objek­ti­vi­zam, od­no­sno „po­gled sa stra­ne“.

Me­đu­tim, pi­šče­va že­lja da osta­ne na ni­vou auto­bi­o­graf­skih ka­zi­va­nja, ka­ko nam su­ge­ri­še i sam pod­na­slov ove knji­ge, ni­je ni­ka­kva ma­na ove pro­ze.

Či­ta­lac pred so­bom ima tekst sa vi­so­kim emo­tiv­nim na­bo­jem, tu i ta­mo prot­kan lir­skim pa­sa­ži­ma i na­da­sve in­te­re­san­tan. Po­zna­ta iz­re­ka da „ži­vot pi­še ro­ma­ne” u slu­ča­ju La­za­ra Da­ši­ća je vi­še ne­go tač­na. To­li­ko avan­tu­ra, pre­o­kre­ta, ak­ci­je, tu­ge, bo­la i po­ne­što kon­tem­pla­ci­je bi­lo bi, iskre­no re­če­no, do­volj­no bar za dva ljud­ska ži­vo­ta.

Iako, u ne­ku ru­ku po­čet­nik, u pro­znim to­ko­vi­ma, La­zar Da­šić ima ve­li­ki dar da jed­no­stav­nim, krat­kim re­če­ni­ca­ma, ko­je se la­ko i bez za­sto­ja re­đa­ju jed­na za dru­gom, ta­ko ve­že či­ta­o­ca za svoj tekst, da će ga ovaj, bez sum­nje, pro­či­ta­ti u jed­nom da­hu.

Po­je­di­na po­gla­vlja ovih auto­bi­o­graf­skih ka­zi­va­nja mo­žda će iza­zva­ti pa­žnju ne sa­mo či­ta­la­ca ne­go i et­no­lo­ga. Na­čin ži­vo­ta, obi­ča­ji i po­na­ša­nja lju­di u jed­noj, re­kao bih, „oka­me­nje­noj“ me­to­hij­skoj sre­di­ni, še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, pred­sta­vlja­ju so­lid­nu ri­zni­cu ko­ju je autor svo­jim ži­vo­pi­snim ka­zi­va­nji­ma ver­no osli­kao i po­nu­dio za­in­te­re­so­va­ni­ma na da­lja is­pi­ti­va­nja i is­tra­ži­va­nja.

Naj­zad, ako do­zvo­lim se­bi, da u ovaj tekst une­sem jed­nu stro­go su­bjek­tiv­nu oce­nu, i da či­ta­o­če­voj pa­žnji po­seb­no pre­po­ru­čim jed­no od po­gla­vlja, to bi sva­ka­ko bi­lo „Sve­to­gor­sko ho­do­ča­šće”.

U ovom de­lu tek­sta La­zar Da­šić je do­sti­gao svoj pri­po­ve­dač­ki i umet­nič­ki vr­hu­nac. Ne sa­mo što je u ma­ni­ru naj­bo­ljih srp­skih pu­to­pi­sa­ca do­ča­rao sve ma­te­ri­jal­ne i du­hov­ne le­po­te Sve­te Go­re, sve one bo­je, ob­li­ke, mi­ri­se i za­no­se, već je us­peo da ostva­ri jed­nu ne­po­no­vlji­vu du­hov­nu at­mos­fe­ru, jed­no bla­žen­stvo du­ha, ko­je ni­ka­ko ne mo­že osta­vi­ti rav­no­du­šnim ni­kog, pa čak ni naj­o­ko­re­li­je ate­i­ste.

Šta re­ći na kra­ju?
Ni­šta osim da za­hva­li­mo La­za­ru Da­ši­ću što se ipak od­lu­čio da za­pi­še ova auto­bi­o­graf­ska ka­zi­va­nja, jer mo­že­mo re­al­no tvr­di­ti da bi srp­ska knji­žev­nost u di­ja­spo­ri bi­la znat­no si­ro­ma­šni­ja da se ova knji­ga ni­je po­ja­vi­la...
 

nazad