O knjigama

Milenko Popić

POSLE SVIH OVIH GODINA

(Vladimir Radić: Posle svih ovih godina. „Alma“, Beograd, 2010)

Ro­man Vla­di­mi­ra Ra­di­ća, pi­san u tre­ćem li­cu, kroz se­ća­nje is­pi­su­je po­sled­nje gim­na­zij­ske da­ne pra­će­ne eks­kur­zi­jom, s na­zna­kom stu­dij­skog usme­re­nja i iz­bo­rom za­ni­ma­nja. Te­mat­ski raz­u­đen na po­čet­ku, sve­den je zna­lač­ki na glav­ne lič­no­sti u tro­u­glu: Sa­ša, Ta­nja i Igor, te ve­dru i prag­ma­tič­nu Enu. Po­či­nje pri­ma­mlji­va či­tlji­vost, oso­bi­to u de­lo­vi­ma na­slo­vlje­nim „Ru­ko­pis“. Tu su i bi­ser­ni de­lo­vi „Naj­zad“ i „Ono naj­bo­lje“.

Ima­mo stra­ni­ce za­nat­ski sa­svim si­gur­nog knji­žev­nog ho­da. Kom­po­zi­ci­ja od­go­va­ra sa­dr­ži­ni i ni ma­lo je ne na­ru­ša­va. Do­ži­vljaj­nost je upe­ča­tlji­va i di­na­mič­na, za­hva­lju­ju­ći po­sta­vlja­nju rad­nje u di­ja­lo­šku for­mu, što je i omi­lje­na či­ta­lač­ka per­cep­ci­ja sa­vre­me­nog ro­ma­na (po­me­ni­mo sa­mo mi­li­on­ske ti­ra­že Ro­bin­so­vih i Šel­do­no­vih knji­ga). Oni sa­dr­že pro­du­žu­ju­ću funk­ci­ju i za­vo­de red oko je­din­stve­ne ide­je o pro­la­zno­sti i če­sto ne­že­lje­nih obr­ta mla­da­lač­kih za­no­sa i po­tre­ba. Ni­su za­ne­mar­lji­ve, ma­kar i us­put­ne, re­flek­si­je za bo­ga­će­nje su­vo­par­nog di­jag­no­sti­ci­ra­nja. Im­pli­ka­ci­ja lju­bav­nog je­zgra glav­nih li­ko­va ras­pr­še­na u bez­o­se­ćaj­noj pro­fi­ta­bil­no­sti ocr­ta­va ton mo­der­no­sti. Sa­mo na­zna­čen, sa­mo­u­bi­lač­ki čin ni­je za­plo­vio ta­la­si­ma tri­le­ra.

I na­vo­đe­njem us­put­nog ko­mo­di­te­ta be­le­že­nja ro­ma­na na ra­znim kon­ti­nen­ti­ma, ose­ti se du­bok unu­tar­nji is­ce­li­telj­ski čin auto­ra, za­šti­ćen sa­mo­kon­tro­lom, a to­li­ko žud­no oče­ki­van i is­pu­njen i kod či­ta­o­ca.  Eks­pli­ci­ran hro­no­top, ma­kar i na mar­gi­ni,  ume­šno je ugra­đen, po­go­to­vo za­to što su do­ga­đa­ji ve­za­ni za auten­tič­ni pro­stor.

Že­lja Vla­di­mi­ra Ra­di­ća da svoj ro­man ob­ja­vi oprav­da­na je i ra­zlo­žna – do uni­ver­zal­nog se i sti­že što ve­ćim osve­šća­va­njem po­je­di­nač­nog, ne­pri­stu­pač­nog i slu­čaj­nog. Sva­ka lič­na isti­na tra­je do­god se pre­no­si i ži­vi u na­ma svi­ma.
 

nazad