O knjigama

Nikola Šimić Tonin

DOGAĐANJE JERGOVIĆA

(Miljenko Jergović: Otac. „Rende“, Beograd, 2010)

Mogla nas je i mimoići ova knjiga, Jergovića sigurno ne

Mo­gla nas je i mi­mo­i­ći ova knji­ga, Jer­go­vi­ća si­gur­no ne, is­po­vjed­na po­tre­ba u nje­mu, du­go do une­do­gled od­ga­đa­no su­o­če­nje sa sa­mim so­bom, kao na tra­gu one bo­san­ske kle­tve da­bog­da se za­ba­vio so­bom ne­pre­vla­di­ve po­tre­be da se iz­ne­se iz nu­tri­ne, kroz vra­ta iz utro­be, da se za­ci­je­le mo­dri­ce na du­ši, da se umi­ri u se­bi re­če­nim, i bu­de iz­mren i sa ne­bom i sa ze­mljom, ili, osta­ne ona­kav  ka­kvo­ga zna­mo, za­va­đen i sa jed­nim i sa dru­gim… i sa ne­bom i sa ze­mljom… ona­ko, ma­lo dru­mom ma­lo šu­mom… Ako se ne­tko sam ja­vi da svje­do­či, taj je si­gur­no kriv… če­sto je go­vo­rio moj otac An­te Ši­mić-To­ne ci­tra­ju­ći mi pri tom ma­đar­sko­ga pje­sni­ka no­be­lov­ca: Ko­ga je uda­rac mo­je ru­ke naj­vi­še bo­lio, to­ga sam, u stva­ri, istin­ski, naj­vi­še vo­lio!

Toč­no ova­ko od slo­va do slo­va… go­vo­rim ovo si­gu­ran u tvrd­nji da je u sva­ko­me od nas jed­na ova­kva knji­ga, za raz­li­ku od nas, Jer­go­vić je svo­ju na­pi­sao i po­di­je­lio in­ti­mu s na­ma, uslo­vio i naj­ma­nju bol, dao joj da se ja­vi, pro­go­vo­ri, pro­slo­vi ko­ju… Do­ga­đa­nje Jer­go­vi­ća…

Iz­da­vač Ren­de ob­ja­vio je no­vu knji­gu Mi­ljen­ka Jer­go­vi­ća „Otac“, a to je na­kon „Pri­če o Ko­ri­ni“ dru­ga Jer­go­vi­će­va knji­ga ko­ju eks­klu­ziv­no iz­da­je taj be­o­grad­ski iz­da­vač. Knji­gu Mi­ljen­ka Jer­go­vi­ća, pi­sca i ko­lum­ni­sta Ju­tar­njeg li­sta, iz­da­vač Ren­de opi­su­je kao „mo­žda ro­man, mo­žda esej, mo­žda me­mo­a­re“. Jer­go­vić ju je po­čeo pi­sa­ti dan na­kon oče­ve smr­ti.

Pi­sa­na je po pra­vi­li­ma fik­ci­o­nal­ne pro­ze, a opet ni­šta o če­mu Jer­go­vić u ovoj knji­zi pri­po­vi­je­da ni­je fik­ci­ja. U ne­kom smi­slu „Otac“ je „ma­la po­vi­jest“ jed­nog vre­me­na, na­či­na na ko­ji su se lju­di sa­kri­va­li jed­ni od dru­gih, nje­go­vih obi­ča­ja i na­va­da, te obič­nih ju­na­ka ko­ji su u to vri­je­me ži­vje­li i pre­ži­vje­li, po­ro­dič­ne mi­mi­kri­je i pri­vat­nog pa­kla po do­mo­vi­ma ugled­nih so­ci­ja­li­stič­kih gra­đa­na.

Ova neo­bič­na i uz­bu­dlji­va knji­ga, raz­li­či­ta od sve­ga što je Jer­go­vić do­sad na­pi­sao, go­vo­ri o na­ci­o­nal­nim i pri­vat­nim iz­da­ja­ma, o bli­sko­sti i o zi­du iz­me­đu oca i si­na, o opra­šta­nju i ono­me što je neo­pro­sti­vo, o umi­ra­nju od strep­nje i stra­ha. Po­vre­me­no sro­dan ra­nim pro­za­ma Pe­te­ra Hand­kea, „Otac“ je po­put ki­rur­škog za­hva­ta ko­ji autor vr­ši na ži­vo, na sa­mom se­bi, opi­su­je iz­da­vač.

Je li nas, je li ga, mo­gla mi­mo­i­ći ova knji­ga, nje­ga, Jer­go­vi­ća, te­ško jer oči­to naj­ma­nje je pi­sa­na za nas, na­ma… To je nje­gov ob­ra­čun sa sa­mim so­bom… nje­go­ve su to… du­šev­ne na­ku­pi­ne… ne­u­jed­na­če­ni na­ba­ci bo­li ri­je­či… kao što je i bol ne­u­jed­na­če­na u svoj svo­joj ne­pred­vi­di­vo­sti otu­plje­no­sti od trp­nje, ka­da vi­še ni­je ima­lo gdje, ka­da se do­ku­pi­lo do zi­da  i otvo­ri­lo vra­ti­ma od nu­tri­ne. Ne­ma u tom šti­vu, u gra­di­vo­sti i pro­znoj struk­tu­i­ra­no­sti one an­dri­ćev­ske umi­re­ne teč­no­sti re­če­ni­ce, na­sta­vlja­ča te iste fra­tar­ske kro­ni­ke, još jed­no­ga od ba­šti­ni­ka obo­ga­ći­va­ča to­ga isto­ga pro­zno­ga to­ka, pre­po­zna­tlji­vo­ga knji­žev­no­ga bi­lje­ga, na­kon An­dri­ća, Me­še Se­li­mo­vi­ća – Jer­go­vić. Da­le­ko je to i od ono­ga Jer­go­vi­ća ka­kvo­ga po­zna­je­mo, ka­kvim se uti­snuo svo­jim dje­lom u ko­lek­tiv­no pam­će­nje… jer, ne do­se­že ovo dje­lo „Dvo­re od ora­ha“, „Sa­ra­jev­ski Mal­bo­ro“, ni­ti bli­zu, „Vol­ga Vol­ga“, da­lje mu je od stvar­ne da­lji­ne Vol­ge, „Ma­ma Le­o­ne“ svje­tlo­snu je go­di­nu pred njim, i dru­gi pro­zni bo­ljit­ci i oni ini, ne­ka­da knji­žev­ni­ci neo­spor­ne knji­žev­ne ve­li­či­ne, na­pi­šu i ne­što za se­be, da ka­žu još i to svi­kli ne skri­va­ti du­šu, ne­se­bič­ni u raz­di­o­bi se­be, bez sna­ge da pre­šu­te, za­ta­je, bez skla­di­šno­ga pro­sto­ra u se­bi da ku­pe… ovo je ne­što što se tre­ba­lo re­ći ka­da je bi­lo vri­je­me da se ka­že, i na mje­stu na ko­je­mu je to tre­ba­lo re­ći, po­sta­vi­ti pi­ta­nja ta ko­ja po­sta­vlja sa­da, po­sta­vi­ti ih ta­da, ko­ji­ma bi od­go­vo­ri da­li svu ne­po­no­vlji­vost po­go­đe­no­sti, knji­ga im ova sa­da ni­je ni pro­stor ni vri­je­me… vi­še je prav­da­nje… tra­že­nje mi­ra u sa­mo­me se­bi. Mo­gla nas je i mi­mo­i­ći ova knji­ga, Jer­go­vi­ća oči­to ne.

I ka­ko to u zad­nje vri­je­me je i je­ste, do­ga­đa­nje Jer­go­vi­ća, pa­ra­fra­zi­ra­ju­ći onu na­rod­nu, za do­brim pi­scem se pra­ši­na di­že, za lo­šim se ne di­že ni­šta… Kroz po­jav­nost Jer­go­vi­ća u hr­vat­skom kul­tur­nom bi­lu, ja­vlja se i Ru­ždi­jev sin­drom pro­go­na, osu­de, fe­tve, sa­mo što ona ov­dje do­la­zi sa svih stra­na, Jer­go­vić oči­to ne­ma stra­ne u za­le­đe­ni, da mu le­đa po­kri­va, ču­va, jer sve se vri­je­me tra­ži u pri­pa­da­nju, ni­je ni onih ko­ji ga ho­će, jer mno­gi ga ho­će dok tje­ra vo­du na nji­hov mlin, a on ne­će da se uto­ru­je sa­mo u knji­žev­no za­da­ne to­ro­ve. Ka­da knji­žev­nik pro­go­vo­ri ne­knji­žev­nim je­zi­kom, do­če­kan bi­va naj­o­štri­je od onih što ni­ka­da ne do­seg­nu­še knji­žev­nu, umjet­nič­ku ra­zi­nu, so­to­na­ši trp­ke pro­sječ­no­sti… nji­ho­vo je da plju­ju, pro­zi­va­ju pro­su­đu­ju, vr­jed­nu­ju, a knji­žev­nik ne­ka pri­ča pri­če, sve je to na tra­gu one Vu­ka Dra­ško­vi­ća… tko po­dig­ne ru­ku… Fu­ka­ra, do­bar knji­žev­nik, da je čo­vjek ta­kav (Ara­li­ca o Jer­go­vi­ću) Pra­te­ći Jer­go­vi­ća, Kr­le­ža mi je sve ja­sni­ji, sve čo­vječ­ni­ji u svoj svo­joj knji­žev­noj ve­li­či­ni, i ljud­skoj pro­sječ­noj manj­ka­vo­sti i za­vi­sti dru­gi­ma, i ka­da oma­lo­va­ža­va An­dri­ća, ismi­ja­va Ce­sa­ri­ća, po­ni­ža­va A. B. Ši­mi­ća, su­di Uje­vi­ća, sa­mo što je u ono vri­je­me bio je­dan je­di­ni Kr­le­ža… da­nas ima­mo to­li­ko Kr­le­ža… umi­šlje­nih u svoj svo­joj ima­gi­nar­noj ve­li­či­ni struč­nja­ka za sve i sva­šta… za raz­li­ku od istin­sko­ga Kr­le­že oni u stva­ra­lač­ko­me po­gle­du ne­ma­ju ni k od Kr­le­že… bez po­tre­be za na­bra­ja­njem svih tih knji­žev­no-kri­tič­kih fi­ku­sa, hjgi­jen­skih gu­mi­ca ra­zno­ra­znih i ra­zno­rod­nih knji­žev­nih kru­go­va, udru­ga, dru­šta­va, gla­sno­go­vor­ni­ka me­dij­skih mo­no­po­la, ču­va­ra Hr­va­ta i hr­vat­stva, europ­skih vi­te­zo­va, do­bo­ša­ra, do­la­ze­će europ­ske de­mo­kra­ci­je, u Sta­ru šu­mu (Bal­kan) pro­bra­nih i po­zva­nih sa­mo­zva­na­ca, zvje­zdo­zna­na­ca, ko­ji se slu­ša­ju a ne pro­pi­tu­ju ne­u­pit­no bez pi­ta­nja, go­vor­ni­ka bez po­go­vo­ra u po­mo­ru čo­vječ­no­sti, gla­vo­ku­sre, obra­zli fa­ce, dnev­no­po­li­tič­kih br­lo­ga ću­ća­va­ca, pri­ze­mlja­ša, plan­ta­že­ra mr­žnje, bol­no do lu­di­la iver­je zla, zlom na­o­štre­ne oči, dnev­ni mej­ni­ci one­čo­vje­če­na li­ca, du­hov­no iz­vra­će­ni ološ, ku­sa­ste kom­pe­ten­ci­je, bez pi­štalj­ke sa­vje­sti, spram glu­ho­ni­je­mih ma­sa… po­seg­nuh za iz­ja­va­ma me­ni ra­do či­ta­nih Gu­li­ve­ra u žu­to-no­vi­nar­skoj Li­li­pu­ta­ni­ji… ri­jet­ko ka­da di­je­le­ći nji­ho­vo mi­šlje­nje, ri­jet­ki ko­ji ga ima­ju i ka­žu što mi­sle a ne ono što im se ka­že da ka­žu… zr­ca­la u raz­li­či­to­sti ogled­ne sli­ke jav­no­ga mni­je­nja Li­je­pe Na­še… ako ga uop­će i ima…
 

De­nis Derk: Što raz­li­ku­je Jer­go­vi­ća od Sa­lin­ge­ra?

I dok je Je­ro­me Da­vid Sa­lin­ger za ci­je­log du­gog ži­vo­ta te­me­lji­to bje­žao od pu­bli­ci­te­ta (i baš ti­me iza­zi­vao jav­nost na pro­pi­ti­va­nje svo­je in­ti­me), hr­vat­ski pro­za­ik Mi­ljen­ko Jer­go­vić u naj­no­vi­joj knji­zi do kra­ja raz­go­li­ću­je obi­telj­sku in­ti­mu. Ka­ko bi za­do­vo­ljio sve svo­je kri­ti­ča­re i mr­zi­te­lje, pi­sac ko­ji od 1993. go­di­ne ži­vi i (pu­no) ra­di u Za­gre­bu, mi­nu­ci­o­zno pi­še o hr­vat­skom po­ri­je­klu. Otvo­re­no pi­še i ka­ko je uz po­moć mit­skih bo­san­skih fra­nje­va­ca ko­ji su na kraj iz­i­šli čak i s tur­skim sul­ta­ni­ma, do­bio hr­vat­sku pu­tov­ni­cu; mo­rao se kr­sti­ti. Pi­šu­ći o ocu, li­ječ­ni­ku ko­ji je fa­na­tič­no po­što­vao Hi­po­kra­to­vu za­kle­tvu i po­šte­no ži­vio ne­ko ide­a­li­zi­ra­no ju­go­sla­ven­sko po­bra­tim­stvo du­ša u sve­mi­ru, Jer­go­vić ipak naj­vi­še pi­še o se­bi. O pi­scu o či­jem se ži­vo­tu is­pi­su­ju za­pje­nje­ne ko­lum­ne, pa i či­ta­vi ro­ma­ni, ko­ji sme­ta i ka­da šu­ti i ka­da go­vo­ri, i ka­da do­bi­va na­gra­de i ka­da od njih bje­ži kao vrag od ta­mja­na. I ro­ma­nom „Otac”, ko­ji je i in­tim­na is­po­vi­jed i dr­ska bi­je­la ru­ka­vi­ca ba­če­na u li­ce nu­ši­ćev­skoj re­gi­o­nal­noj jav­no­sti, Jer­go­vić na­sta­vlja po­le­mi­ku sa sre­di­nom u ko­joj upor­no ži­vi. I za­klju­ču­je je u svom sti­lu, pa­te­tič­no i po­ma­lo epi­taf­ski: „Na svi­je­tu ne­ma ni­jed­no­ga ži­vo­ga Jer­go­vi­ća ko­ji bi mi bio ne­ki rod.” A za svo­ju već po­zna­tu te­zu o ko­lek­tiv­noj od­go­vor­no­sti (ne i ko­lek­tiv­noj kriv­nji) hr­vat­skog na­ro­da za ge­no­cid na ko­joj ne in­zi­sti­ra­ju čak ni Slav­ko i Ivo Gold­stein, Jer­go­vić na­la­zi upo­ri­šte u li­te­rar­noj slo­bo­di. Slo­bo­di mi­šlje­nja o na­ro­du u či­je je ime u Ja­se­nov­cu ubi­je­no go­to­vo 20.000 dje­ce. Ja­spers raz­li­ku­je kri­mi­nal­nu, po­li­tič­ku, mo­ral­nu i me­ta­fi­zič­ku kriv­nju. I tvr­di da na­rod kao cje­li­na ne mo­že bi­ti ni­ti op­tu­žen ni­ti mo­že po­či­ni­ti zlo­čin. Jer zlo­čin či­ni uvi­jek i sa­mo po­je­di­nac. Sto­ga ne­ma ge­no­cid­nih, ali tre­ba­li bi po­sto­ja­ti na­ro­di ko­ji za ne­ke svo­je či­nje­ni­ce iz po­vi­je­sti mo­gu osje­ti­ti i ko­lek­tiv­ni sram.
 

Mi­lan Iv­ko­šić: Pra­vi pi­sci ne pre­su­đu­ju, ne­go opi­su­ju

Ne­spo­ra­zu­mi o Mi­ljen­ku Jer­go­vi­ću po­či­nju čim se pri­hva­ti uvje­re­nje da je on knji­žev­nik. Ali on to ni­je. Ne­go je tu­ži­telj ko­je­mu je vi­še bi­će, ne­u­pit­ni su­dac svi­je­ta, ne­ki ko­mi­tet, kao utje­lo­vlje­nju ne­vi­no­sti dao ovlast da di­je­li lju­de na do­bre i zle. Po­vi­jest knji­žev­no­sti ne po­zna­je ve­li­ke auto­re ko­ji su upi­ra­li pr­stom u kriv­ce za zla ovo­ga svi­je­ta: pi­sci ne pre­su­đu­ju ne­go opi­su­ju. Jer­go­vić je uvi­jek tu­ži­telj i pre­su­di­telj. U ro­ma­nu „Otac” vi­di­mo za­što – op­te­re­ćen je usta­štvom svo­je obi­te­lji ko­jeg bi se htio oslo­bo­di­ti te se is­ku­pi­ti ta­ko što ga pre­no­si do­slov­ce na sva­kog Hr­va­ta. Ka­o­ti­čan zbog gu­bit­ka iden­ti­te­ta, već u pr­voj re­če­ni­ci iden­ti­tet kra­de Ca­mu­su iz „Stran­ca” (Jer­go­vić: „Umro mi je otac”, Ca­mus: „Da­nas mi je umr­la maj­ka...” – rav­no­du­šnom si­nu u „Ocu” vi­jest ja­vlja­ju te­le­fo­nom i SMS-om, u „Stran­cu” br­zo­ja­vom). Pa je čas pam­fle­tist („no­vo­kom­po­ni­ra­na Tuđ­ma­no­va i Šu­ško­va usta­ši­ja”), čas „znan­stve­ni” fra­zer (ko­ji ra­bi „po­e­tič­nu” sin­tag­mu „so­ci­jal­na stra­ti­fi­ka­ci­ja” i obi­lje slič­nih). Pa oca i ci­je­ni jer je iz­bje­gao ha­de­ze­ov­skom na­ci­o­na­li­zmu u BiH, i pre­zi­re jer je „sta­ra, ne­so­lid­na hu­lja”. Pa ne zna je li ju­nak ko­ji po­sli­je de­zer­ter­stva iz Sa­ra­je­va u Za­greb ne­po­ko­le­blji­vo iz­bje­ga­va ka­to­lič­ko kr­šte­nje ko­jim bi do­bio do­mov­ni­cu i dru­ge hr­vat­ske do­ku­men­te ili bi­je­da ko­ja se na­po­kon ku­ka­vič­ki kr­sti u jed­noj ka­to­lič­koj cr­kvi u No­vom Za­gre­bu... Ta­ko ras­ci­je­pljen, kad pi­še da su za ge­no­cid u NDH od­go­vor­ni svi „ko­ji su tog ča­sa bi­li Hr­va­ti, nji­ho­va dje­ca, unu­ci i pra­u­nu­ci, svi i uvi­jek, bez ob­zi­ra na to je­su li bi­li fa­ši­sti ili an­ti­fa­ši­sti, pa čak i bez ob­zi­ra na to je­su li nji­ho­vi bli­žnji ubi­je­ni za­jed­no sa Sr­bi­ma, Je­vre­ji­ma i Ro­mi­ma”, Jer­go­vić kao po­mah­ni­ta­li ma­sov­ni ubo­ji­ca pu­ca u sva­ko­ga ko­ga vi­di. Pu­ca, na­rav­no, po Za­gre­bu iz Be­o­gra­da gdje mu je knji­ga iz­i­šla, i gdje je znak jed­na­ko­sti iz­me­đu Hr­va­ta i usta­ša du­ga tra­di­ci­ja. Iden­ti­tet je pro­na­đen: ne znam tko sam, ali znam či­ji sam!  
 

Ma­rin­ko Ju­ra­sić: Kao či­ta­telj, „Oca” ne bih ku­pio iz prin­ci­pa

Iako bih i sam mo­gao na­pi­sa­ti svo­ga „Oca”, sa­mo da se ne osje­ćam za­ki­nut kao Mi­ljen­ko Jer­go­vić dok gle­da Berg­ma­no­ve fil­mo­ve, nje­go­vo po­sljed­nje knji­žev­no dje­lo pr­vo je ko­je sam mo­rao pro­či­ta­ti, kao po­slov­ni za­da­tak. Ina­če, „Oca“ ipak ne bih či­tao. Ne, ne is­pri­ča­vam se oni­ma ko­ji ne vo­le Mi­ljen­ka Jer­go­vi­ća, nit je to zbog to­ga što sam se u pro­te­klih ne­ko­li­ko mje­se­ci dva­put jav­no „sva­đao” s nje­go­vim ko­lum­na­ma, kad je bra­nio Ra­di­mi­ra Ča­či­ća ka­ko se ne­će usu­di­ti ni­ti nje­gov od­vjet­nik, ili na­kon što je „fa­bu­li­zi­ra­njem” sud­ske od­lu­ke za­veo jav­nost na­klo­nje­nu knji­žev­ni­ku Pre­dra­gu Ma­tve­je­vi­ću. Da­pa­če, Jer­go­vić je je­dan od onih auto­ra ko­je vri­je­di či­ta­ti čak i kad baš i ni­su či­nje­nič­no na­o­ru­ža­ni, pa i kad se taj „ka­to­lič­ki ate­ist” s Bo­gom da­nim pri­po­vje­dač­kim da­rom, kroz svo­ju umjet­nost ba­ra­ta­nja ri­je­či­ma po­i­gra­va no­vi­nar­skim i knji­žev­nim slo­bo­da­ma. Za „Ocem” kao či­ta­telj ne bih po­seg­nuo iz prin­ci­pa. Od­bio bih bi­ti ko­lek­tiv­na žr­tva kor­po­ra­tiv­nog kon­zu­me­ri­zma ko­ji i knji­žev­nost, čak i kad je ta­ko du­bo­ko in­tim­na, svo­di na no­vac, pro­da­ju pro­vo­ka­ci­je. Ta­ko sam do­ži­vio osvrt Jer­go­vi­će­va po­slov­nog ko­le­ge u ko­jem se is­ti­če baš aneg­do­ta s nje­go­vim ocem u ko­joj on kao naj­či­šći Hr­vat po­sta­je čet­nič­ki voj­vo­da, ili kad iz­vla­či nje­go­vu te­zu o ko­lek­tiv­noj i osob­noj od­go­vor­no­sti za usta­štvo. I još, ka­ko bih se pot­pu­no pre­pa­ri­ran la­tio či­ta­nja, pret­hod­no sam pro­či­tao osvrt Ve­dra­ne Ru­dan u ko­jem se ona na se­bi svoj­stven na­čin okrut­no spr­da s Jer­go­vi­će­vim „is­toč­nim gri­je­hom” pre­ma ko­jem čak i ne­ro­đe­ni po­tom­ci Ada­mo­u­sta­še sno­se od­go­vor­nost za zlo­či­ne usta­ša. Uisti­nu bri­ljant­no. Me­đu­tim, na te­re­nu umjet­ni­ko­vih slo­bo­da, Jer­go­vi­će­va me­ta­lo­gič­ka opa­ska o ko­lek­tiv­noj od­go­vor­no­sti Hr­va­ta, kao i ona o Sr­bi­ma u Sa­ra­je­vu, do­bi­va svoj smi­sao. Ču­pa­njem iz kon­tek­sta to po­sta­je tek pu­ka pro­vo­ka­ci­ja, na što ju svo­di i sam Jer­go­vić na­knad­nim od­ri­ca­njem od tog svog knji­žev­nog sta­va. „Oca”, tu dir­lji­vu in­tim­nu pri­ču o to­mu ka­ko ni­je la­ko bi­ti Mi­ljen­ko Jer­go­vić, tre­bao bi pro­či­ta­ti svat­ko tko se u po­tra­zi za iden­ti­te­tom bo­ri s de­mo­ni­ma u se­bi, pa i sa sa­mim Jer­go­vi­ćem….
 

Iz­da­ni ta­lent

Bu­du­ći no­be­lo­vac ili pre­ci­je­nje­ni skri­bo­man, pro­dao svo­ju sa­ra­jev­sku du­šu za­gre­bač­ko­me vra­gu… dio su knji­žev­no-no­vin­skih gra­fi­ta ko­ji se na­do­sta­vlja­ju na ime i pre­zi­me Mi­ljen­ka Jer­go­vi­ća, za­vi­sno s ko­je se stra­ne gle­da i tko ko­ju ri­ječ pot­pi­su­je, a svat­ko ima po­tre­bu ne­što re­ći, ili bi re­kao da bu­de upi­tan, o Jer­go­vi­ću, o Jer­go­vi­ću se u sva­ko­me ob­li­ku ne šu­ti, ili je on lju­ta tra­va na lju­toj ra­ni, ko­ji sva­kim po­kre­tom ru­ke ko­jim is­pi­še slo­vo otvo­ri ra­nu, tak­ne ta­mo gdje naj­vi­še bo­li, li­ječ­ni­ci vo­le re­ći da bo­le­sni­ci poč­nu ozdra­vlja­ti tek on­da ka­da pri­zna­ju se­bi da su bo­le­sni. To uka­zi­va­nje Jer­go­vi­ća bo­li i vi­še od sa­me bo­le­sti, na sva­ku nje­go­vu knji­žev­nu pro­vo­ka­ci­ju ja­vi se uvi­jek i vi­še od jed­ne po­go­đe­ne pat­ke… na tra­gu je one An­dri­će­ve: ko­ji pi­je­tao pr­vi za­pje­va… Do­ga­đa­njem Jer­go­vi­ća Hr­vat­skoj se, htje­la ona to ili ne, do­ga­đa dru­ga i dru­ga­či­ja knji­žev­nost, Hr­vat­ska se na svjet­sko­me knji­žev­no­me ne­bu u ovo sa­da vri­je­me pre­po­zna­je ili-ili pro­zi­va­na bi­va ime­ni­ma Jer­go­vi­ća, Fa­bri­ja, Ma­tve­je­vi­ća… a ne ta­mo…  ma ka­ko to ne­ki­ma bi­lo te­ško poj­mi­ti… lak­še je po­plju­va­ti ne­go do­seg­nu­ti… pro­go­ni­ti ne­go pri­hva­ti­ti, uz sav trud ni­sam pro­na­šao ni jed­no­ga hr­vat­sko­ga knji­žev­no­ga ve­li­ka­na da je bio pri­hva­ćen i pri­znat od svo­jih su­vre­me­ni­ka u svo­me vre­me­nu. Uspjeh se ne pra­šta, a pra­vi sud do­la­zi na­kon smr­ti ka­da se knji­žev­nim i ne sa­mo nji­ma… ve­li­ka­ni­ma za­u­vi­jek za­če­pe usta, jer ni­šta ne bo­li vi­še od isti­ne… Za­što se od pr­ve na­bru­še­no do­če­ku­je sva­ka Jer­go­vi­će­va knji­ga, ma­lo je tko či­ta­ni­ji od nje­ga, ma što god da na­pi­še, ve­li­či­na Jer­go­vi­ća je i u haj­ci na nje­ga, tko ne bi to­li­ko pi­sao zna­ju­ći da će se to­li­ko pi­sa­ti o sve­mu što god da na­pi­še, pa i o knji­zi „Otac“…

Ro­man ne po­či­nje u Jer­go­vi­ćem sti­lu, ba­rem ona­kvog Jer­go­vi­ća ka­kvog ga ja do­ži­vlja­vam, zna­či otvo­re­no, rav­no u gla­vu i po­ma­lo bru­tal­no. Po­či­nje ne­ka­ko is­hi­tre­no, ogo­lje­no, je­dva do­če­ka­no, te­ško sku­plje­ne hra­bro­sti da se kre­ne, ka­že… „Otac” je pri­ča o Jer­go­vi­će­voj obi­te­lji, bo­le­sna po­tre­ba pri­ča­nja ko­ja se na­kon to­li­ko go­di­na po­ti­ski­va­nja ni­je da­la po­ti­snu­ti, ne is­pri­ča­ti… po­naj­pri­je o nje­go­vom ocu, ali iz po­gla­vlja u po­gla­vlje upo­zna­je­mo i osta­le čla­no­ve obi­te­lji Jer­go­vić… vr­lo ose­buj­ni li­ko­vi, a i Jer­go­vić je svo­jim na­či­nom pi­sa­nja pri­lič­no „po­mo­gao” da ta­ko ose­buj­ni i ži­ve u ci­je­lom ro­ma­nu. Za­mjet­no je pro­mi­šlja­nje od ku­da po­če­ti, ne za­ta­je­na pri­ča po­či­nje ka­da Jer­go­vi­ću ja­vlja­ju da mu je otac lo­še i da je na umo­ru (vri­je­di ne za­bo­ra­vi­ti Iv­ko­ši­će­vu pro­sud­bu), po­že­lio je ču­ti Mi­ljen­ka i na­kon krat­kog raz­go­vo­ra, ko­ji naj­ma­nje iz­gle­da kao da ga vo­de otac i sin, sa­zna­je­mo da za­pra­vo ni­kad ni­su ni bi­li bli­ski, a ri­ječ otac Jer­go­vi­ću je to­li­ko stra­na ri­ječ, da bi mo­gli čak i re­ći da mu je ne­po­zna­ta, ne­do­ži­vlje­na…

Smr­ću nje­go­va oca po­či­nje Mi­ljen­ko­va pri­ča, ko­ja je oči­to tre­ba­la po­če­ti za oče­vo­ga mu ži­vo­ta… on­da ova ži­vot­na kro­ni­ka ne bi bi­la to­li­ko cr­na kro­ni­ka, ko­ja se vra­ća u pro­šlost, u da­ne ka­da se Mar­ko Jer­go­vić, djed Mi­ljen­ko­vog oca do­se­lio u Sa­ra­je­vo iz Lič­kog Le­šća. Od si­ro­ma­štva do bo­gat­stva ste­če­nog na lu­tri­ji, pa po­nov­nog si­ro­ma­štva, a on­da kroz ra­zna po­li­tič­ka i dru­štve­na pre­vi­ra­nja pra­ti­mo jed­nu obi­telj ko­ja Jer­go­vi­ću baš i ni­je naj­mi­li­ja. Obi­telj­ski bi­ljeg od sti­da… Na­i­me, iako je to nje­go­va krv, Jer­go­vić pu­no to­ga za­mje­ra svo­joj obi­te­lji, ali i ocu, ko­ji ga ni­je znao vo­lje­ti ona­ko ka­ko otac ina­če vo­li svo­ju dje­cu. A dje­ca pam­te, osta­ju obi­lje­že­ni ne­do­stat­kom te lju­ba­vi ci­je­li svoj ži­vot, us­kra­će­ni, emo­ci­o­nal­no hen­di­ke­pi­ra­ni… Ni­je to, na­rav­no, je­di­na stvar ko­ju Mi­ljen­ko svom ocu za­mje­ra, već mu za­mje­ra i zbog svih nje­go­vih sla­bo­sti zbog ko­jih ni­ka­da taj ugled­ni sa­ra­jev­ski li­ječ­nik ni­je uisti­nu ži­vio svoj ži­vot. Me­đu­tim, ka­da kre­ne pri­ča o nje­go­voj obi­te­lji, po­sta­je  ja­sno za­što Mi­ljen­kov otac ni­je bio ona­kav ka­kav je Mi­ljen­ko kao di­je­te mo­žda že­lio da bu­de, iako se Mi­ljen­ko vje­ro­jat­no ne­će slo­ži­ti s ovim tra­že­njem oprav­da­nja za nje­go­va oca. Dje­ca ga če­sto i podsvje­sno tra­že i ka­da ga i ne na­đu, te­ško se mi­re s tim, da ga ne­ma, da su mo­žda i sa­mi kri­vi što ga ne­ma, tra­že­ći i da­lje, oprav­da­nje ili svo­ju kriv­nju, svo­je se me­so ne je­de.

Lo­za Mar­ka Jer­go­vi­ća pro­ži­vje­la je i pre­ži­vje­la raz­ne re­ži­me i svat­ko se s tim re­ži­mi­ma no­sio ona­ko ka­ko je mi­slio da tre­ba. Ono što je Jer­go­vi­ću naj­bol­ni­je i s čim se te­ško mi­ri či­nje­ni­ca je da je dio obi­te­lji ola­ko pri­gr­lio usta­ški re­žim, s ko­jim su se iden­ti­fi­ci­ra­li. Za­mje­ra im i to što ka­rak­ter­no ni­su bi­li lju­di ko­ji bi za­do­vo­lji­li nje­go­ve ljud­ske kri­te­ri­je, za­mje­ra im s vre­me­na na vri­je­me i ma­lo­gra­đan­šti­nu ko­ju Jer­go­vić od­lič­no opi­su­je u si­tu­a­ci­ji ka­da Mar­ko Jer­go­vić do­bi­je ve­li­ke nov­ce na lu­tri­ji i od­mah ku­pu­je dvi­je ku­će, ali i kla­vir za svo­ju kćer, ko­ja ne­ma ni­ma­lo slu­ha i ko­ji na kon­cu ni­ka­da ni­je ni slu­žio za svi­ra­nje, već se s vre­me­nom na nje­mu po­če­la ču­va­ti zim­ni­ca. Mi­ljen­ko Jer­go­vić se na­ve­li­ko ba­vi po­li­tič­kim opre­dje­lje­njem svo­je obi­te­lji, ka­da se to­ga uzme knji­žev­nik, knji­žev­nost ne do­bi­je ni­šta, a či­ta­te­lji iz­gu­be mno­go… taj dav­no pre­va­zi­đe­ni ob­lik na­ra­vo­u­če­nja, vri­je­đa či­ta­te­lja, na­met­nik je ko­ji iz­nu­tra tru­li zdra­vost knji­žev­no­ga tki­va, ujed­no je to i naj­lo­ši­ji dio knji­ge, ko­ji se ni­je oče­ki­vao od Jer­go­vi­ća, pri­je od ne­ko­ga knji­žev­no­ga mlad­ca ko­ji ne zna za­po­če­ti tekst ujed­na­če­no do­ve­sti, pri­ve­sti ga sno­šlji­vo­sti, odr­ža­ti gor­nju vri­jed­no­snu ra­zi­nu, pa ta­ko us­put, osim in­tim­ne obi­telj­ske is­po­vi­je­sti ima­mo i po­vi­je­snu pri­ču o Sa­ra­je­vu u ko­jem je stal­no bi­lo „ovih” i „onih”, „nji­ho­vih” i „na­ših”… če­mu, ne­tko će re­ći upra­vo za­to jer se ba­vi po­vi­je­šću jed­ne obi­te­lji i jed­nog gra­da, a ne­ki da je za­lu­tao u žan­ro­vi­ma, od knji­ge ko­ja je obe­ća­va­la mno­go, na­či­nio knji­žev­nu sva­šta­ru, sta­vo­vi Mi­ljen­ka Jer­go­vi­ća da­nas su mi, ili još ma­nje je­su, dok ga či­tam ili slu­šam, pu­no ja­sni­ji… ili pu­no ne­ja­sni­ji… Iako ne vo­lim taj iz­raz, ovaj ro­man bi se mo­gao opi­sa­ti i kao Jer­go­vi­ćev ob­ra­čun s nji­ma, a pod „nji­ma” mi­slim na obi­telj, po­li­ti­ku, po­vi­jest i sve ono či­me se Jer­go­vić u knji­zi ba­vi. Ili pre­ci­zni­je, ova knji­ga je Jer­go­vi­ću kao ne­ka­kva te­ra­pi­ja, je­di­na vri­jed­nost ako či­ta­ju­ći otvo­ri­mo istu ta­kvu knji­gu u se­bi… Ovim je urat­kom, vje­ru­jem sa­mo na­krat­ko, Jer­go­vić iz­dao ta­lent.
 

nazad