O knjigama

Slobodan Rakitić

TILGEROVE SATIRIČNE MAKAZE

(Radoslav Tilger: Još mogu da lanem. „Alma”, Beograd, 2009)

Od naj­sta­ri­jih vre­me­na – od Sta­rih Gr­ka, ka­da je na­sta­la, i od Sta­rih Ri­mlja­na, ka­da je do­bi­la ime, sa­ti­ra je uglav­nom osta­la ista, kao što su nje­na funk­ci­ja i svr­ha osta­le iste. Pre­o­bra­ža­va­la se, raz­vi­ja­la, ob­na­vlja­la, do­bi­ja­la raz­li­či­te ob­li­ke – od pe­sme do ro­ma­na, od afo­ri­zma do pri­če – ali je njen osnov­ni kôd isti. Jer su i pro­ble­mi ko­ji­ma se ona ba­vi ta­ko­đe isti. Osta­la su ista svoj­stva, ista funk­ci­ja, ista su­šti­na: da se na­ru­ga glu­po­sti, da isme­je nad­me­nost, da iz­le­či bo­le­sno, da is­pra­vi is­kri­vlje­no, da us­pra­vi po­sr­nu­lo, da oba­sja za­mra­če­no, da osmi­sli obe­smi­šlje­no. Uka­zi­va­njem na ma­ne, op­šte i po­je­di­nač­ne sa­ti­ra ima is­ce­lju­ju­će dej­stvo.

Ra­do­slav Til­ger, u tom smi­slu, sa­ti­ri­čar je kla­sič­nog ko­va. Pa­ra­lel­no sa lir­skim i ro­man­tič­nim sti­ho­vi­ma, on pi­še i sa­ti­rič­ne pe­sme, pri­če i afo­ri­zme, di­ja­lo­ge. I dok su za nje­go­ve lir­ske pe­sme, naj­če­šće lju­bav­ne i ro­do­lju­bi­ve, pod­jed­na­ko ka­rak­te­ri­stič­ne i ve­dra i me­lan­ho­lič­na ose­ća­nja, u sa­ti­rič­nim tek­sto­vi­ma ima opo­ro­sti, gor­či­ne i že­sto­ke kri­ti­ke. Duh po­bu­ne, ru­ga­nje i nemi­re­nje sa ne­mi­lim dru­štve­nim po­ja­va­ma osnov­no su svoj­stvo Til­ge­ro­vog sa­ti­rič­nog is­ka­za.

Ono što na pr­vi po­gled iz­gle­da ne­spo­ji­vo i nepo­mir­lji­vo, Til­ger je us­peo da spo­ji, na­mi­ri i har­mo­nizu­je, pri­pa­da­ju­ći po­zna­tom i gla­so­vi­tom be­o­grad­skom kr­ugu af­or­ist­ič­ara – k­oji č­ine g­ot­ovo in­stit­uc­i­on­al­iz­ov­anu af­or­isti­čnu šk­olu – on g­od­in­ama o­bj­avlj­uje sv­oje af­or­izme, c­rt­ice, pr­iče, us­av­rš­av­aj­ući svoj i­zraz i oštr­eći sv­oje sat­iri­čne m­ak­aze. N­eki od nj­eg­ovih af­or­iz­ama k­oji se n­al­aze u knj­izi Još m­ogu da l­anem, sp­ad­aju m­eđu dr­ag­oc­ena ostv­ar­enja i s­ig­uran sam da ih n­eki b­ud­ući a­nt­ol­og­ič­ari sr­pske s­at­ire n­eće m­oći z­a­ob­ići.

Til­ge­rov sa­ti­rič­ki ko­d je pre­po­zna­tljiv, što je sva­ka­ko naj­va­žni­je, po­go­to­vo kad se ima u vi­du da srp­ski afo­ri­sti­ča­ri ima­ju naj­i­stak­nu­ti­je me­sto u sa­vre­me­noj evrop­skoj sa­ti­rič­koj knji­žev­no­sti.

Po­je­di­ne Til­ge­ro­ve sa­ti­rič­ne pe­sme („Ostaj­te ov­de”, „Sa­jam”, „Vo­đa“) svo­je­vr­sne su re­pli­ke na po­zna­te pe­sme srp­skih kla­sič­nih pe­sni­ka, Jak­ši­ća i Šan­ti­ća, i na tek­sto­ve Ra­do­ja Do­ma­no­vi­ća, ro­do­na­čel­ni­ka srp­ske sa­ti­re. Til­ger na taj na­čin us­po­sta­vlja kon­ti­nu­i­te­te iz­me­đu zna­me­ni­tih srp­skih pe­sni­ka, nji­ho­vog do­ba, i ak­tu­el­ne stvar­no­sti, iz­me­đu tra­di­ci­je i sa­vre­me­no­sti. Te­me su po­li­tič­ke, eko­nom­ske, kul­tur­ne, erot­ske, etič­ke. Po­naj­vi­še po­li­tič­ke. Mno­go šta što je bi­lo ka­rak­te­ri­stič­no za Jak­ši­će­vo i Do­ma­no­vi­će­vo do­ba ka­rak­te­ri­stič­no je i za na­še.

Ti­gle­ro­vo sa­ti­rič­no oko ima spo­sob­nost da uoči dru­štve­ne ma­ne, is­kva­re­nost, ko­rup­ci­ju, ko­ri­sto­lju­blje, de­ma­go­gi­ju, dvo­lič­nost, ali i spo­sob­nost da svo­jim op­ser­va­ci­ja­ma dâ i od­go­va­ra­ju­ći knji­žev­no-sa­ti­rič­ki iz­raz.

Za sa­ti­ru je naj­va­žni­je da je le­ko­vi­ta, a Til­ge­ro­va to je­ste. Nje­go­ve sa­ti­rič­ne pe­sme, ko­je se u knji­zi Još mo­gu da la­nem na­iz­me­nič­no sme­nju­ju sa afo­ri­zmi­ma – me­đu­sob­no se do­pu­nju­ju­ći – ima­ju go­to­vo kla­sič­na svoj­stva: da se na du­ho­vit na­čin ob­ra­ču­na­ju sa ma­na­ma jed­nog dru­štva i po­je­di­na­ca u nje­mu. Da bi se sa­ši­lo ne­što no­vo, po­treb­no je ras­pa­ra­ti ono što ne va­lja. Til­ge­ro­ve sa­ti­rič­ke ma­ka­ze upra­vo ima­ju tu kre­a­tiv­nu funk­ci­ju.
 

nazad