Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.163.41–93.09–1

Dejan Bogojević

ALEKSANDAR VUČO – OSNIVAČ
NADREALIZMA U DEČJOJ POEZIJI

„Da bi se za ljude i za decu napravio jedan bolji
red, koji ne bi bio drvored, kalup, skamija, koji
ne bi bio mučenje, potrebno je da se napravi darmar
i da se te slike, drvoredi, kalupi, skamije itd.
ljudski razbucaju”.

                                                         Dušan Matić

O po­e­zi­ji Alek­san­dra Vu­ča sa po­seb­nim ak­cen­tom na in­ven­tiv­nost ovog pe­sni­ka i no­vi­ne ko­je nje­go­va po­e­zi­ja za de­cu nu­di; me­sto i zna­čaj Alek­san­dra Vu­ča u po­ezi­ji za de­cu; na­sta­nak nje­go­vih po­e­ma „Dru­ži­na pet pe­tli­ća“ i „San i ja­va hra­brog Ko­če“; da pra­va po­e­zi­ja za­pra­vo po­u­ča­va ne po­u­ča­va­ju­ći; Alek­san­dar Vu­čo kao osni­vač nad­re­a­li­zma u po­e­zi­ji za de­cu; hu­mor, pej­zaž i li­ko­vi de­ce u po­e­ma­ma Alek­san­dra Vu­ča; je­zik i stil i stil­ska sred­stva (po­re­đe­nja, per­so­ni­fi­ka­ci­ja, me­ta­fo­re, apo­stro­fa, pa­ra­le­li­zmi).

KLJUČ­NE RE­ČI: de­te, po­e­zi­ja, deč­ja po­e­zi­ja, igra, ino­va­ci­je, sve­ži­na, nad­re­a­li­zam, po­e­me, hu­mor, pej­zaž, li­ko­vi de­ce, je­zik i stil, stil­ska sred­stva.

Alek­san­dar Vu­čo ro­đen je u Be­o­gra­du 1897. go­di­ne. Pri­pa­da kru­gu na­ših naj­po­zna­ti­jih nad­re­a­li­sta. Ob­ja­vio je ve­li­ki broj knji­ga od ko­jih su naj­po­zna­ti­je: „Krov nad pro­zo­rom“, „Ko­re­ni vi­da“, „Ako se još jed­nom se-tim ili na­če­la“, „Hu­mor za­spa­lo“, „Ne­me­ni­ku­ća“, „Glu­ho do­ba“, „Ras­pust“, „Mr­tve jav­ke“, „Ani­na no­va bal­ska ha­lji­na“.

Po­red knji­ga na­me­nje­nih od­ra­slim či­ta­o­ci­ma, Alek­san­dar Vu­čo pi­še i knji­ge za de­cu. Me­đu deč­jom či­ta­lač­kom pu­bli­kom naj­po­zna­ti­je su nje­go­ve po­e­me: „Dru­ži­na pet pe­tli­ća“ i „San i ja­va hra­brog Ko­če“. Umro je u Be­o­gra­du 1985. go­di­ne.
 

PE­SNIK O VLA­STI­TOJ PO­E­ZI­JI ZA DE­CU

Kroz ne­ko­li­ko na­ve­de­nih seg­me­na­ta sa­svim ja­sno mo­že­mo uoči­ti stav Alek­san­dra Vu­ča pre­ma po­e­zi­ji za de­cu, deč­joj knji­žev­no­sti i što je naj­va­žni­je – de­tinj­stvu:
„Po­e­zi­ja ko­ju sam na­pi­sao za de­cu pru­ži­la je ve­li­ku po­moć mo­joj po­e­zi­ji za od­ra­sle, a i obr­nu­to. Obe su me oslo­bo­di­le pred­ra­su­da mo­ra­li­stič­ke i ra­ci­o­na­li­stič­ke cen­zu­re. Shva­tio sam da je na­če­lo po­e­zi­je i na­če­lo de­tinj­stva u su­šti­ni jed­no isto na­če­lo že­lje. Li­te­ra­tu­ra ko­ja se pi­še za de­cu do­la­zi u do­ba for­mi­ra­nja lič­no­sti. Ona tre­ba da do­pu­ni uti­caj vas­pi­ta­nja – do­ma­ćeg i škol­skog.”

„De­ci je naj­va­žni­ji iz­vor­ni, još ne­na­ru­še­ni svet že­lja i sno­va. Za­to po­e­zi­ja ko­ja je na­me­nje­na de­ci tre­ba da pod­sti­če, do­pu­nju­je i ras­plam­sa­va taj ču­do­tvor­ni svet, pru­ža­ju­ći ma­li­ša­ni­ma slo­bo­du, ži­vu igru du­ha. Star­ma­le, za­mor­ne pri­di­ke i „po­uč­no­sti“ spu­ta­va­ju deč­ju ima­gi­na­ci­ju, ko­če igru, ogra­ni­ča­va­ju deč­ji duh. Pra­va po­e­zi­ja po­u­ča­va ne po­u­ča­va­ju­ći.”

„Pe­snik tre­ba da ohra­bru­je i po­dr­ža­va de­te ka­ko bi is­plu­tao na po­vr­ši­nu ži­vo­ta kao pot­pun čo­vek, a ne kao toč­kić u me­ha­ni­zmu ci­vili­za­ci­je. U ve­ku smo stro­je­va, ato­ma i kom­pju­te­ra, u ve­ku sku­če­no­sti ljud­skog go­vo­ra. Go­vor ne­ma do­volj­no pro­sto­ra oko se­be. Po­treb­no je sto­ga vra­ti­ti čo­ve­ku ono što mu je ci­vi­li­za­ci­ja ote­la. Ube­đen sam da je­di­no po­e­zi­ja mo­že da spa­se ljud­ski go­vor od pot­pu­ne smr­ti. Je­di­no ona mo­že da čo­ve­ka sa­ču­va od po­kor­no­sti jed­nom ne­čo­več­nom ono­ma­to­pej­skom go­vo­ru.

Po­et­sku reč tre­ba ba­ci­ti u sve vr­tlo­ge ži­vo­ta, ali pod uslo­vom da sa­ču­va sva svoj­stva u tom po­mam­nom rit­mu gra­do­va i ne­ar­ti­ku­li­sa­nom ba­tu ma­ši­na”.

„De­tinj­stvo se na­la­zi na če­lu vre­men­skih tra­ja­nja. Pre­ma to­me, de­tinj­stvu tre­ba i na knji­žev­nom pla­nu pru­ži­ti mak­si­mum sve­žih isti­na, ko­je sa stro­gom lo­gi­kom ne mo­ra­ju baš uvek bi­ti u skla­du, ali je neo­p­hod­no da bu­du du­bo­ko ži­vot­ne u pra­vom smi­slu te re­či. To je pr­vi i naj­va­žni­ji zah­tev ne­po­mir­lji­vih mla­dih go­di­na, zah­tev bez gra­ni­ca od po­sto­je­ćeg do ne­po­sto­je­ćeg, od za­mi­šlji­vog do ne­za­mi­šlji­vog, od mo­gu­ćeg do ne­mo­gu­ćeg”.

Ovo po­gla­vlje sva­ka­ko tre­ba za­vr­ši­ti već ci­ti­ra­nom re­če­ni­com Alek­san­dra Vu­ča ko­ja je su­štin­ska u shva­ta­nju i raz­u­me­va­nju, pa i vred­no­va­nju po­e­zi­je za de­cu: „PRA­VA PO­E­ZI­JA PO­U­ČA­VA NE PO­U­ČA­VA­JU­ĆI”.
 

O NA­STAN­KU VU­ČO­VIH PO­E­MA

Alek­san­dar Vu­čo je jed­nom pri­li­kom re­kao da ni­je sam na­pi­sao po­e­me, već da su sa njim pi­sa­la de­ca, glav­ni ju­na­ci ovih po­e­ma. Pe­snik je pra­tio gru­pu de­ča­ka dok su se igra­li na po­lja­ni i us­peo (što mo­že­mo za­klju­či­ti ana­li­zom de­la) da pro­dre u su­šti­nu nji­ho­vih iga­ra, da raz­ob­li­či nji­ho­ve že­lje ko­je su kroz igru i ar­ti­ku­li­sa­ne; sno­ve, ma­šta­nja, sno­vi­đe­nja...

Ra­di­lo se, pre sve­ga o slo­bod­noj igri du­ha; ta igra ni­je ome­ta­na, a sa­mim tim ni kon­tro­li­sa­na od sta­ri­jih, pa otu­da ove po­e­me obi­lu­ju vr­ca­vim mi­sli­ma i re­skim hu­mo­rom što upra­vo po­ka­zu­je svo gnu­ša­nje u od­no­su na stvar­nost – „upa­ra­đe­nu gra­đan­sku stvar­nost”.

Po­gre­šno shva­ta­nje od­ra­slih da su de­ca i de­tinj­stvo li­še­ni bri­ga, da su de­ca sreć­na, ma­la i bez­bri­žna, Alek­san­dar Vu­čo de­mi­sti­fi­ku­je u po­e­ma­ma na­sta­lim u Be­o­gra­du ka­da su „še­gr­ti ri­ba­li po­do­ve”, a de­ca od pet-šest go­di­na ra­di­la i no­ću ne bi li za­ra­di­li hleb, ne sa­mo za se­be. O tom i ta­kvom Be­o­gra­du, i o de­ci ko­ja u nje­mu ži­ve kroz ove po­e­me je pro­go­vo­rio pe­snik.

Alek­san­dru Vu­ču je bio cilj da uka­že i na teh­nič­ka do­stig­nu­ća sa­vre­me­nog sve­ta, da su pro­šla vre­me­na ka­da se u knji­ga­ma za de­cu „go­vo­ri­lo sa­mo o ma­lim le­po­ta­ma i sit­nim ude­si­ma bilj­nog i ži­vo­tinj­skog sve­ta”.

Pe­snik ja­sno ka­že:
„De­te je čo­vek, sa­mo još ma­log ra­sta – čo­vek ko­ji tre­ba da bu­de upo­znat sa ce­lo­kup­nim sa­vre­me­nim ži­vo­tom i nje­go­vim raz­vit­kom.”

U od­no­su na teh­nič­ka do­stig­nu­ća tre­ba ima­ti i ja­sno di­fe­ren­ci­ra­nu vre­men­sku dis­tan­cu – teh­nič­ka do­stig­nu­ća sa ko­ji­ma pe­snik upo­zna­je ma­le či­ta­o­ce ko­ja su u slu­žbi ma­lih ju­na­ka i nji­ho­vih pro­go­ni­te­lja (pri­me­re­na su vre­me­nu u ko­me su po­e­me i na­sta­le), da­nas su za­sta­re­la pa bi­lo za oče­ki­va­nje da kod da­na­šnjih či­ta­la­ca – ma­li­ša­na iza­zo­vu istin­ski smeh „ta­da­šnjim pro­ble­mi­ma sa­vla­đi­va­nja pro­sto­ra i vre­me­na”.

Ka­ko sam Vu­čo ka­že, naj­ve­će te­ško­će su mu za­da­va­li za­vr­še­ci po­e­ma „tač­ni­je, epi­lo­zi, ko­je u ono do­ba, ka­da ni­je bi­lo slo­bo­de knji­žev­nog stva­ra­la­štva, ni­sam mo­gao da ob­ja­vim ona­ko ka­ko sam to že­leo. I bio sam sre­ćan što su ta­da­šnji či­ta­o­ci u tim epi­lo­zi­ma ipak ose­ti­li na­go­ve­štaj po­be­de jed­nog lep­šeg, slo­bod­ni­jeg sve­ta. Dru­gim re­či­ma: da će „pe­tli­ći” i ma­li Pa­pu­a­nac na­ći se­bi do­stoj­no me­sto u ogrom­noj ku­ći bu­duć­no­sti, jer de­ci pri­pa­da isto to­li­ko nji­ho­va sop­stve­na ko­li­ko i na­ša bu­duć­nost”.
 

ME­STO ALEK­SAN­DRA VU­ČA U PO­E­ZI­JI ZA DE­CU

Deč­ja po­e­zi­ja ima svo­je uz­le­te, pa­do­ve, po­nov­ne uz­le­te – na­iz­me­nič­no, rit­mič­no. Ro­do­na­čel­nik deč­je po­e­zi­je kod nas je Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj. Zmaj je deč­ju po­e­zi­ju po­di­gao do ta­kvih vi­si­na da je ona mo­gla da zra­či ceo vek is­pred se­be. Zma­je­va moć­na for­mu­la za­cr­ta­la je put i pra­vac raz­vo­ja ovom ro­du po­e­zi­je, to­li­ko upe­ča­tlji­vo da se du­go ni­je mo­gao na­ći do­sled­ni na­sta­vljač ove ne ta­ko du­ge tra­di­ci­je.

Mi­ća Da­noj­lić ti­po­lo­ški od­re­đu­je de­te u Zma­je­voj po­e­zi­ji: „Zma­je­vo de­te, je­ste de­te če­sti­te gra­đan­ske sre­di­ne, pro­že­te pa­tri­ot­skim us­hi­će­nji­ma, de­te u ko­me i pe­snik i nje­go­vi sa­vre­me­ni­ci vi­de bu­duć­nost na­ro­da i be­smrt­nost na­ci­o­nal­nog ose­ća­nja”.

Kao ja­ka pe­snič­ka lič­nost na­met­nuo se mno­gim sled­be­ni­ci­ma. Knji­žev­na ime­na ko­ja su (i ko­ja i da­nas) opo­na­ša­ju Zma­ja že­le­ći ti­me da ga do­stig­nu, bi­li su sa­mo lo­ši đa­ci i ble­de ko­pi­je svog ve­li­kog uči­te­lja. To su pe­sni­ci sa do­brom za­nat­skom osno­vom, ali sa ogra­ni­če­nom ma­štom. Ta­kve pe­sme vr­lo br­zo su do­šle u ne­spo­ra­zum i sa­me sa so­bom. Ta­ko­đe, u to vre­me se ja­vlja­ju i deč­ji pe­sni­ci ko­ji na sve na­či­ne že­le da ne­čem na­u­če de­cu ne pu­šta­ju­ći ih da do sa­zna­nja do­đu sa­mi, kroz vla­sti­ta is­ku­stva, kroz igru, ma­štu... Oni pod­u­ča­va­ju i po­u­ča­va­ju, ima­ju ja­sno za­cr­tan za­da­tak ko­ji tre­ba da ostva­re, i to či­ne pri­lič­no usi­lje­no; a se­ti­mo se već po­me­nu­tog sta­va Alek­san­dra Vu­ča da „pra­va po­e­zi­ja po­u­ča­va ne po­u­ča­va­ju­ći”. Sve­sti po­e­zi­ju na bi­lo ko­ji za­da­tak, zna­či, obe­smi­sli­ti je, i ta­da je de­fi­ni­tiv­no deč­ja po­e­zi­ja za­pa­la u pra­vu, su­štin­sku kri­zu.

U tre­nut­ku ka­da je bi­la na pu­tu da iz­gu­bi sva­ki umet­nič­ki ugled, i u tre­nut­ku ka­da se ni­ko od po­zna­ti­jih i kva­li­tet­nih pi­sa­ca njo­me ni­je ba­vio, po­ja­vlju­je se spa­si­lac, u pra­vom smi­slu te re­či. To je Alek­san­dar Vu­čo. Vu­čo je udah­nuo no­vi ži­vot, osve­žio „sme­žu­ra­no” tki­vo pe­sme i na ra­dost de­ce, od­ra­slih i umet­no­sti uop­šte sa­svim spon­ta­no vra­tio ne­ka­da­šnji sjaj deč­joj po­e­zi­ji. On je sa­svim si­gur­no oti­šao i ko­rak da­lje. Nje­go­vo de­lo je plod istin­ske unu­tra­šnje po­tre­be da se­be iz­ra­zi naj­sna­žni­je što mo­že.

Alek­san­dru Vu­ču se pri­pi­su­je ulo­ga pe­sni­ka ko­ji je iz­vr­šio pre­po­rod deč­je po­e­zi­je na srp­skom je­zi­ku. A. Vu­čo je zna­čaj­no ime u obla­sti knji­žev­nog ži­vo­ta, po­seb­no u pe­ri­o­du iz­me­đu dva svet­ska ra­ta. Pri­pa­dao je nad­re­a­li­stič­kom po­kre­tu i to se sva­ka­ko mo­že uoči­ti i pri­li­kom iš­či­ta­va­nja, ana­li­ze i tu­ma­če­nja nje­go­vih po­e­ma za de­cu: „Pod­vi­zi dru­ži­ne pet pe­tli­ća” i „San i ja­va hra­brog Ko­če”. Ure­đi­vao je avan­gard­ni ča­so­pis „Na­ša stvar­nost”, u kom se za­la­gao za no­ve ide­je u obla­sti umet­nič­kog stva­ra­nja. Kao in­te­lek­tu­a­lac ši­ro­kog obra­zo­va­nja vas­pi­ta­van pre­te­žno na za­pad­no­e­vrop­skim knji­žev­nim uzo­ri­ma i avan­gard­nim ide­ja­ma, bio je ključ­na fi­gu­ra be­o­grad­skog nad­re­a­li­stič­kog kru­ga i je­dan od pi­sa­ca ko­ji je osta­vio ve­li­ki uti­caj u knji­žev­no­sti uop­šte, pa sa­mim tim i u knji­žev­no­sti za de­cu.

Pod pse­u­do­ni­mom „Asker­land” (u sa­mom po­čet­ku „Či­ka Aca”), ob­ja­vio je Alek­san­dar Vu­čo, iz­me­đu 1929. i 1932. go­di­ne, u deč­jem do­dat­ku Po­li­ti­ke, po­red iz­ve­snih kra­ćih pe­sa­ma i jed­nog ma­log ro­ma­na u pro­zi, tri ve­će po­e­me: „Pu­to­va­nja i avan­tu­re hra­brog Ko­če”, „Po­lu­de­li bi­ci­klet” i „Pod­vi­zi dru­ži­ne pet pe­tli­ća”, od ko­jih ova po­sled­nja iz­la­zi u za­seb­noj knji­zi. Ova do­bro opre­mlje­na ze­le­na knji­ga ve­li­kog for­ma­ta, sa svo­jom van­red­nom na­slov­nom stra­nom – sli­kom (ko­laž Du­ša­na Ma­ti­ća) sta­ja­la je u bo­žić­nim, na­kin­đu­re­nim i pre­tr­pa­nim iz­lo­zi­ma be­o­grad­skih knji­ža­ra, po­me­ša­na sa osta­lim knji­ga­ma za de­cu, a u stva­ri to je me­đu svi­ma osta­lim je­di­na knji­ga prave deč­je po­e­zi­je na ovom je­zi­ku.

Po­sle Alek­san­dra Vu­ča i nje­go­vih deč­jih po­e­ma po­ja­vlju­je se ce­la jed­na ple­ja­da pe­sni­ka ko­ji pi­šu za de­cu po­ku­ša­va­ju­ći da do­stig­nu svog ve­li­kog uči­te­lja („pri­ča se po­na­vlja” – po­sle J. J. Zma­ja deč­ju po­e­zi­ju je na­no­va uz­di­gao Alek­san­dar Vu­čo), ali iz­u­zev ne­ko­li­ci­ne pe­sni­ka ko­ji su osta­vi­li du­blji trag, ve­ći­na njih ni­je us­pe­la ni da se pri­bli­ži sna­zi, sve­ži­ni i ori­gi­nal­no­sti Alek­san­dra Vu­ča.

Deč­ja po­e­zi­ja na srp­skom je­zi­ku i nje­ni či­ta­o­ci oče­ku­ju ne­ko no­vo ime ko­je će no­vim knji­žev­nim po­stup­kom osve­ži­ti pri­lič­no uspa­va­nu deč­ju knji­žev­nost kod nas i po­red ni­za iz­da­nja i ogrom­ne knji­žev­ne pro­duk­ci­je na­me­nje­ne naj­mla­đim či­ta­o­ci­ma. Kvan­ti­tet je neo­spo­ran – ali ko je tre­ći – Jo­van Jo­va­no­vić Zmaj, Alek­san­dar Vu­čo, i ...

Mo­že­mo pri­me­ti­ti da je po­sled­njih go­di­na ba­vlje­nje deč­jom knji­žev­no­šću po­stao uno­san po­sao, a ne umet­nost; bu­di­mo is­kre­ni pre­ma naj­mla­đim či­ta­o­ci­ma, po­put već po­me­nu­ta dva ve­li­ka­na.
 

ALEK­SAN­DAR VU­ČO – OSNI­VAČ NAD­RE­A­LI­ZMA U DEČ­JOJ PO­E­ZI­JI  

Vu­čo­va po­e­ma iz 1933. go­di­ne na­ja­vi­la je ne sa­mo no­ve kva­li­te­te jed­nog vi­da pe­sni­štva, ne­go i no­ve, do ta­da ma­lo ko­ri­šće­ne mo­guć­no­sti stva­ra­lač­ke ima­gi­na­ci­je. Zna­ča­jan uti­caj su od­i­gra­le i ide­je nad­re­a­li­zma, po­seb­no ona o de­ci kao „ro­đe­nim nad­re­a­li­sti­ma”. U Vu­čo­vom slu­ča­ju naj­bit­ni­ji je uti­caj de­la Lu­i­sa Ke­ro­la „Ali­sa u ze­mlji ču­da”.

Lu­i­sa Ke­ro­la su nad­re­a­li­sti sma­tra­li svo­jim pre­te­čom. Be­o­grad­ski nad­re­a­li­sti vi­de­li su i u knji­žev­no­sti za de­cu jed­nu no­vu šan­su na ko­ju im je uka­za­lo de­lo L. Ke­ro­la. „Kon­fron­ti­ra­ju­ći ka­rak­ter tog de­la u od­no­su na tra­di­ci­ju, ima­gi­na­ci­ja sna i jed­na no­va ču­de­snost bi­li su ele­men­ti ko­ji su se sa­vr­še­no ukla­pa­li u ide­ju i stra­te­gi­ju nad­re­a­li­sta”.

Ipak, ne bi tre­ba­lo shva­ti­ti da je po­me­nu­ta po­e­ma nad­re­a­li­stič­ko de­lo, ona ni­je ni na­sta­la u vre­me pu­nog za­ma­ha nad­re­a­li­stič­kog po­kre­ta kod nas, ta­ko da je sa­svim tač­na opa­ska Slo­bo­da­na Ž. Mar­ko­vi­ća da je „to tekst sa lo­gič­nim to­kom”; ali u toj po­e­mi ima i niz ele­me­na­ta neo­dvo­ji­vih od nad­re­a­li­zma: ha­o­tič­nost snov­nih do­ži­vlja­ja, ma­ni­fe­sta­ci­je pod­sve­snog, neo­b­u­zda­na aso­ci­ja­tiv­nost...

M. Pra­žić pri­me­ću­je: „Ele­men­ti nad­re­a­li­stič­kog pro­gra­ma na­la­ze se u Vu­čo­voj umet­no­sti za de­cu i u Ma­ti­će­voj te­o­ri­ji te umet-no­sti, ali su oni stva­ra­lač­ki pre­vla­da­ni...”

Oton Žu­pan­čič je 1915. go­di­ne u slo­ve­nač­ku li­te­ra­tu­ru uveo sli­ku grad­ske sre­di­ne, Vu­čo je pr­vi srp­ski pe­snik ko­ji je po­ja­vom po­e­me „Pod­vi­zi dru­ži­ne pet pe­tli­ća”, 1955. go­di­ne, sli­kom grad­skog pej­za­ža u po­e­zi­ju uno­si nov pro­stor de­tinj­stva.

„Nad­re­a­li­zam je ovom Vu­čo­vom po­e­mom po­tvr­dio te­ze o de­tinj­stvu kao naj­či­sti­jem ova­plo­će­nju igre, sna i hu­mo­ra – ele­me­na­ta ko­je po­e­ti­ka po­kre­ta, či­ji je Vu­čo ak­ti­van pri­pad­nik, sma­tra su­šta­stve­nim kom­po­nen­ta­ma po­et­ske sli­ke. Vu­čo se u „glu­vo do­ba” dru­štve­ne stvar­no­sti ni­je ob­zna­nio ni kao bo­le­ći­vi ro­đak ni kao na­mr­šte­ni tu­tor, već kao po­što­va­lac deč­je lič­no­sti, deč­jih ose­ća­nja, mi­šlje­nja i ma­šte. U za­o­kre­tu ka no­vim pe­snič­kim vi­zi­ja­ma sve­ta de­tinj­stva i ma­ni­fe­sta­ci­ja deč­je psi­he on je ozna­čio nov put i mo­guć­nost is­po­ljava­nja deč­je pri­ro­de, za­šti­tom de­ce od ti­ra­ni­je, pri­di­ka i dog­mi od­ras-lih. Oslo­ba­đa­ju­ći de­cu tog ba­la­sta, on im je omo­gu­ćio da se do­ka­žu u po­du­hva­ti­ma kao dru­go­vi i no­si­o­ci zna­čaj­nih ljud­skih svoj­sta­va i ak­ci­ja. Uno­se­ći sve­ži­nu u usta­ja­li duh u vas­pi­ta­nju mla­dih, Vu­čo ni­je ni bio sve­stan ka­kve je ino­va­ci­je uneo u srp­sku li­te­ra­tu­ru. Te no­vi­ne su sa ra­do­šću do­če­ka­li i po­zdra­vi­li nje­go­vi sa­rad­ni­ci i pri­ja­te­lji, u pr­vom re­du Du­šan Ma­tić i Mar­ko Ri­stić”.

Mi­lan Bog­da­no­vić iz­me­đu osta­log ka­že: „Od svih nad­re­a­li­stič­kih te­o­ri­ja, oni naj­vi­še prak­ti­ku­ju onu o vred­no­sti sna, ko­ji se sta­vlja iz­nad fan­ta­zi­je, i ko­ji je je­di­ni mo­ćan da pe­sni­ka pre­ne­se u „sta­nje de­tinj­stva”, ta­ko neo­p­hod­no za in­te­gral­ni po­et­ski iz­raz. Otu­da nji­ho­va eks­pre­siv­nost ima uisti­nu iz­ve­sne iz­nad­stvar­ne od­li­ke, uko­li­ko je li­še­na sva­ke te­šnje ve­ze sa ži­vom re­al­no­šću.” Ova Bog­da­no­vi­će­va kon­sta­ta­ci­ja mo­že u pot­pu­no­sti da se od­no­si na po­e­mu  „San i ja­va hra­brog Ko­če”, ko­ja ne­sum­nji­vo po­se­du­je do­sta nad­re­a­li­stič­kih ele­me­na­ta.

Pe­snik Alek­san­dar Vu­čo po­i­sto­ve­ću­je de­cu, ak­te­re nje­go­vih po­e­ma sa nad­re­a­li­zmom, od­no­sno, oni, po pri­ro­di stva­ri je­su „iz­vor­ni” nad­re­a­li­sti. Vu­čo ka­že:

„De­ca ne raz­mi­šlja­ju da li tre­ba i da li bi tre­ba­lo ži­ve­ti: ona svet po­sma­tra­ju oči­ma sa­nja­ra, njih ne­pre­sta­no ne­što po­zi­va na ak­ci­ju; oni že­le da po­beg­nu iz sva­ki­da­šnji­ce i da raz­mi­šlja­ju i o ono­me što ne po­sto­ji. Ta ne­po­mir­lji­vost de­ce sa stag­na­ci­jom do­vo­di pi­sca do ne­kih neo­spor­nih isti­na. Na pri­mer, za de­cu ne­ma gra­ni­ce iz­me­đu mo­gu­ćeg i ne­mo­gu­ćeg, nji­hov duh vo­di ka slo­bo­di; ona pra­vil­no oce­nju­ju šta je ba­na­li­tet, sen­ti­men­tal­na ro­man­sa, di­dak­tič­ka na­zo­vi po­e­zi­ja, i ne pri­hva­ta­ju usta­lje­ne nor­me i kon­ven­ci­o­nal­ne po­u­ke. De­ca vo­le da ru­še i pre­ska­ču ogra­de i u bu­kval­nom i u pre­ne­se­nom smi­slu tih re­či”.

Da­kle, Alek­san­dar Vu­čo je osni­vač, jed­nog no­vog prav­ca u deč­joj po­e­zi­ji i deč­joj knji­žev­no­sti uop­šte, osni­vač nad­re­a­li­zma.
 

HU­MOR

U po­e­ma­ma Alek­san­ra Vu­ča zna­čaj­no me­sto za­u­zi­ma hu­mor. Raz­i­gra­nost i di­na­mič­nost po­stig­nu­ta je efekt­no krat­kim sti­ho­vi­ma ko­ji rit­mi­zu­ju rad­nju da­ru­ju­ći joj mu­zi­kal­nost i ve­dri­nu.

Hu­mo­ri­stič­ke sce­ne mu po­kat­kad slu­že da bi rad­nja mo­gla da se na­sta­vi ne­kim no­vim za­ple­tom i da bi iza­zva­le deč­ju ra­do­zna­lost, ti­me se „iz­be­ga­va” za­vr­še­tak po­e­me (pri­mer za to je ka­da u to­ku „ak­ci­je” Žde­ra Njo­re ha­la­plji­vo je­de lu­be­ni­cu, ta­ko da zbog nje­go­ve ha­la­plji­vo­sti pro­pa­da po­ku­šaj spa­sa­va­nja Mi­re iz in­ter­na­ta).

Kao zli duh, se­stra Ka­la­ve­stra je oli­če­nje stro­go­sti, kru­to­sti i di­sci­pli­ne; svo­jim pri­stu­pom stva­ra at­mos­fe­ru kon­tra­snu ži­vo­tu van ma­na­sti­ra. Ma­na­stir­ski svet je su­prot­nost sve­tu ko­ji ga okru­žu­je; bor­be­ni, dru­že­lju­bi­vi pe­tli­ći kon­tri­ra­ju se­stra­ma (ko­je bi tre­ba­le bi­ti oli­če­nje mi­ra, po­sve­će­no­sti...):

„Svakog dana posle podne, baš u času kad se skuplja
Ovo malo, hrabro, društvo, u sobama instituta,
Gde zidovi odjekuju ko pećina neka šuplja,
tiho ko da ne sme nogom da pritisne zemlju jače,
Sa očima vodnjikavim ko da celog dana plače,
Zabrađena krutim platnom ko da hoće da se guši,
Sa kornetom koji klima uštirkane svoje uši,
Stara sestra Kalavestra izviruje iz svog kuta,
I odednom, kada migne, ko da zvizne ljuta strela,
Sva su lica
Devojčica,
Ko posuta brašnom – bela.”

„I ritnu ih desna peta Mirina, ali je one ugrizoše, i splasnu
Mira kao balon kad se ubode špenadlom ili dodirne cigaretom.
I od besa poprskaše uzice kojima su sestre vezivale svoje
crne čarape i podigoše suknje i najuriše decu na spavanje. I
samo su se belile jezivo bele vadle sestara, koje nikad đavolsko
sunce i ljudsko oko nije ugledalo”,

ili primer u kome se vidi da najamni rad nije dovoljno plaćen da bi mogao da podmir čak i biološke zahteve radnikove egzistencije:

„Zato uvek, posle rada, kada zine gladno veče,
Čudnovata jedna želja u grudima njega peče:
On bi hteo makar malo (za čas tili)
da postane riba kit,
I ko tramvaj ili lasta,
Preko brega ili plasta
U fabriku da domili,
Pa da svoje besne gazde, u košulji bez kaputa,
Jednim mahom sve proguta
Da bi najzad bili kvit.”

In­si­sti­ra­ju­ći na bolj­ka­ma su­ko­ba ra­da i ka­pi­ta­la kao na otvo-re­nom pro­ble­mu, „Vu­čo upo­tre­bom iro­ni­je, alu­zi­je,  i ka­ri­ka­tu­ral­nih sli­ka de­ma­ski­ra dru­štve­ni si­stem u ko­me se jed­ni zlo­pa­te ra­de­ći i si­ro­tu­ju­ći, a dru­gi ra­de pa­ra­zit­ski. Me­đu­tim, nje­mu je ovo okvir­ni obje­kat pa­žnje, in­te­re­so­va­li su ga, pre sve­ga, deč­ji od­no­si i deč­je mo­ral­no od­re­đi­va­nje pre­ma ne­prav­da­ma. Nje­go­voj kri­ti­ci pod­le­že i re­li­gi­ja, moć­ni či­ni­lac gra­đan­skog dru­štva. Nje­nu in­sti­tu­ci­ju, cr­kvu, Vu­čo sli­ka u ve­zi s vra­go­la­stom de­voj­či­com Mi­rom ko­ja se za­de­si­la me­đu okrut­nim se­stra­ma ro­bu­ju­ći nji­ho­voj ri­go­ro­znoj di­sci­pli­ni sa ko­jom se autor ob­ra­ču­na­va pre­ko po­du­hva­ta de­ča­ka u oslo­ba­đa­nju de­voj­či­ce ma­na­stir­skog za­to­če­ni­štva”.
 

PEJ­ZAŽ

Pej­zaž u po­e­mi „Pod­vi­zi dru­ži­ne PET PE­TLI­ĆA” je ur­ban i pre­po­zna­tljiv de­ci, dok pej­zaž u po­e­mi „San i ja­va hra­brog Ko­če” je eg­zo­ti­čan, pre­de­li ko­ji su de­ci do­stup­ni kroz ma­štu.

Funk­ci­ja pej­za­ža u pr­voj po­e­mi je da se rad­nja sme­sti u od­re­đe­ni pro­stor, da se na taj na­čin po­ka­že šta je stvo­rio svet od­ra­slih – ogra­ni­če­nja, pre­pre­ke ko­je tre­ba osva­ja­ti da bi se ostva­ri­la slo­bo­da što je svr­ha deč­jeg sve­ta.

U po­e­mi „San i ja­va hra­brog Ko­če” funk­ci­ja pej­za­ža je po­ziv na ma­šta­nje i udo­vo­lja­va­nje deč­joj že­lji da vi­de i spo­zna­ju ne­što ne­sva­ki­da­šnje. U ve­zi udo­vo­lja­va­nja de­ci, pod­ra­zu­me­va se lju­bav pre­ma de­ci i že­lja da se za­do­bi­je nji­ho­vo po­ve­re­nje stva­ra­njem bli­sko­sti kroz upo­tre­bu dru­gog li­ca jed­ni­ne, na taj na­čin de­te ne mo­že da bu­de ne­za­in­te­re­so­va­ni po­sma­trač ne­go je „uvu­čen” u pri­ču i po­sta­je ak­ter.

Sti­hom „Mi­slim da sva de­ca zna­ju” pe­snik za­do­bi­ja ap­so­lut­no po­ve­re­nje de­ce, što je od iz­u­zet­ne va­žno­sti u knji­žev­no­sti ko­ja pre­ten­du­je da po­sta­ne „vla­sni­štvo” ma­li­ša­na.
 

LI­KO­VI DE­CE

Pri­su­tan je raz­li­čit pri­stup li­ko­vi­ma u ove dve po­e­me.
U po­e­mi „Pod­vi­zi dru­ži­ne PET PE­LI­ĆA” u eks­po­zi­ci­ji je opi­san sva­ki lik po­seb­no, dat je por­tret sva­kog li­ka, spo­lja­šnji iz­gled, ka­rak­ter­ne oso­bi­ne – cr­te ko­je će se ma­ni­fe­sto­va­ti u raz­li­či­tim si­tu­a­ci­ja­ma.

U po­e­mi „San i ja­va hra­brog Ko­če” glav­nog ju­na­ka, Ko­ču, u tre­nu­ci­ma ka­da (u snu ili na ja­vi) na po­ziv Ali-Ba­li­ja žu­ri da uhva­ti pr­vi avi­on i pri­tek­ne mu u po­mo­ći i u toj žur­bi ko­ju na­me­će pe­snik ne sti­že­mo da upo­zna­mo Ko­ču, o nje­go­vim oso­bi­na­ma sa­zna­je­mo to­kom pe­sme, skla­pa­mo mo­za­ik nje­go­vih oso­bi­na u je­din­stven lik.

Li­ko­vi i jed­ne i dru­ge po­e­me su sprem­ni i pre sve­ga mo­ti­vi­sa­ni za ak­ci­ju; ka­rak­te­ri­še ih hu­ma­nost i do­bro­ta (spa­sa­va se Mi­ra i Ali-Ba­li). Obe „žr­tve” se na­la­ze u bez­iz­la­znom po­lo­ža­ju. Do­bro­ta de­ča­ka (pe­tli­ća i Ko­če) i že­lja za avan­tu­rom, za do­ži­vlja­va­njem ne­čeg neo­bič­nog, pre­la­zi u pod­vig, oni se­be iz­la­žu opa­sno­sti i do­mi­nant­no je po­žr­tvo­va­nje ko­je pod­vig i pod­ra­zu­me­va.
 

JE­ZIK I STIL

„I već kre­nu, gra­blji­vi­ca,
Kanxama i oštrim klju­nom
Le­vo kri­lo da po­ce­pa
Kad je Ko­ča za vrat šče­pa.
I ta­ko je sna­žno no­gom
Ras­pa­li po­sred li­ca,
Da je, jad­na, ugle­da­la
Sto pe­de­set si­ja­li­ca.”

Na taj deč­ji na­čin u po­e­ma­ma­ vr­ši se i od­me­ra­va­nje sna­ge, pro­ce­ne, pot­pu­no je usvo­jen deč­ji na­čin ra­su­đi­va­nja. Ka­da „ma­li” či­ta­lac či­ta ove po­e­me, sti­če uti­sak da slu­ša svog vr­šnja­ka, a ne ne­kog od­ra­slog, npr:

„Kit je, sre­ćom, ma­sa glu­pa,
Pa­met mu je te­ška, tu­pa,
Gde uda­ri, ta­mo lu­pa,
A kad jed­nom cilj pro­ma­ši,
Nje­ga mo­že sva­ko de­te
Ko ma­ga­re da uz­ja­ši.”

Je­zik ko­jim se u svo­jim de­li­ma slu­že nad­re­a­li­sti je sli­čan je­zi­ku ko­jim se slu­že de­ca, na­rav­no, aso­ci­ja­tiv­no gle­da­no. Uzi­ma­nje re­či bez za­ko­ni­to­sti ko­je vla­da­ju u od­re­đe­nom dru­štvu; na­bra­ja­nja, re­đa­nje bez re­da – svoj­stve­no je de­ci a i nad­re­a­li­sti­ma, npr:

„Ni­kad Ko­ča ni­je jeo
Ta­ko čud­no­va­ta je­la,
či­ni mu se da se ce­la
Pra­šu­ma na nje­ga sme­je;
Od re­bri­ca
Mla­de kre­je,
Do ka­vur­me
Spra­vlje­ne od tvr­dih ja­ja
Pa­pa­ga­ja,
isec­ka­nih bo­dlji­či­ca
Tek ro­đe­nih je­ži­či­ca
I ko­šti­ca mla­de ur­me,
Do ba­ta­ka ko­li­bri­ća,
Fi­ne be­le xigerice
Ja­gu­a­ra
I sar­mi­ce - ko­šu­lji­ce
Od­ra­ne sa zmij­skog ca­ra –
Sve je mo­ro on da pro­ba,
A na kon­cu,
Još u lon­cu,
Su­tli­jaš od mra­vljeg dro­ba.”

Pri­mer iz po­e­me „San i ja­va hra­brog Ko­če”, a pri­mer ade­kva­tan ovom ima­mo i u po­e­mi „Pod­vi­zi dru­ži­ne PET PE­TLI­ĆA”:

„Pred nji­me je žu­ti sa­lon,
U sa­lo­nu ra­ste tra­va
Kra­va no­si dva še­ši­ra,
Je­dan še­šir cr­ni oblak,
Dru­gi še­šir be­li bar­jak;
Kra­va no­si dva pe­ški­ra,
Je­dan pe­škir ble­di gro­bar,
Dru­gi pe­škir xokej mo­dar;
Kra­va no­si dva ta­nji­ra,
Iz jed­no­ga ve­tar svi­ra,
Iz dru­go­ga kao ki­ša,
U su­za­ma od pa­pi­ra
I od ne­kog me­kog pli­ša
Str­mo­glav­ce pa­da Mi­ra.”

Ima u po­e­ma­ma i idi­o­ma, od­no­sno fra­ze­o­lo­gi­za­ma, ko­ji su ta­ko­đe bli­ski de­ci kao usta­lje­ni je­zič­ki iz­ra­zi, npr: „Kao no­žem od­se­če­ni od osta­log ži­vog sve­ta“.

Hu­mor je u „slu­žbi” ubla­ža­va­nja te­ške si­tu­a­ci­je. Da to ni­je ta­ko, po­e­ma „Pod­vi­zi dru­ži­ne PET PE­TLI­ĆA” ima­la bi so­ci­jal­nu no­tu i sa­svim si­gur­no pre­šla u kri­ti­ku dru­štve­nog po­ret­ka – ali tu je hu­mor ili estet­ski ele­men­ti ko­ji od­vla­če na­šu pa­žnju i usme­ra­va­ju je ka dru­gim sfe­ra­ma, npr:

„čud­no­va­ta jed­na že­lja u gru­di­ma nje­ga pe­če
On bi hteo, ma­kar ma­lo (za čas ti­li),
Da po­sta­ne ri­ba kit,
I ko tram­vaj ili la­sta,
Pre­ko bre­ga ili pla­sta
U fa­bri­ku da do­mi­li,
Pa da svo­je be­sne ga­zde, u ko­šu­lji bez ka­pu­ta,
Jed­nim ma­hom sve pro­gu­ta,
Da bi naj­zad bi­li kvit.”

ili:

„Al' uza­lud, iz sveg gla­sa, po­moć tra­ži ma­li Bu­lja,
Top da puk­ne sad ne vre­di,
Jer u ćo­šku te­snog špaj­za,
Po­red kor­pe pa­ra­daj­za
I na xaku od pa­su­lja,
Sav ozno­jen, bez ka­pu­ta,
Pre­kr­šte­nih no­gu se­di
Žde­ra Njo­re.
Jed­nom ru­kom is­pod mi­ške
Lu­be­ni­cu grd­nu ste­že,
A dru­gom pak se­če kri­ške
I plod sla­dak stra­sno gu­ta...
----------------------------------------
... Se­men­ke i pra­zne ko­re
Oko nje­ga svu­da le­že... ”

U po­e­ma­ma Alek­san­dra Vu­ča pri­sut­na je i upo­tre­ba žar­go­na, npr: le­ma, ja­gu­ar ši­ša pu­nim ga­som, itd.
 

STIL­SKA SRED­STVA

Po­re­đe­nja