Sagledavanja

ISSN 2217-2017
UDK 821.163.41.09–1:398 ; 398(=163.41)(497.115)

Branislav Bane Jovanović

I. S. Jastrebov – skupljač naših najstarijih narodnih pesama na Kosmetu¹

U ra­du se raz­ma­tra sa­ku­plja­nje na­rod­nih pe­sa­ma me­đu Sr­bi­ma sa Ko­so­va i Me­to­hi­je ru­skog kon­zu­la Iva­na Ste­pa­no­vi­ča Ja­stre­­bova, ob­je­di­nje­nih u nje­go­vom zna­me­ni­tom et­no­graf­skom de­lu Obi­ča­ji i pe­sme tur­skih Sr­ba (Pe­tro­grad, 1886). U ovom ra­du po­se­ban ak­ce­nat je sta­vljen na za­be­le­že­ne ret­ke lir­ske vr­ste ob­red­nih i obi­čaj­nih pe­sa­ma spe­ci­fič­no oču­va­ne na ovom pro­sto­ru (ko­le­dar­ske, la­za­rič­ke, do­dol­ske, ru­sa­li­je, bi­ljar­ske, pe­čal­bar­ske, slav­ske, bo­žić­ne, sva­tov­ske) kao i ep­ske pe­sme (krug pe­sa­ma o Mar­ku Kra­lje­vi­ću).

KLJUČNE REČI: Jastrebov, narodni običaji i usmena lirika, Srbi sa Kosova i Metohije, epske pes­me o Marku Kraljeviću

Ru­ski kon­zul Ivan Ste­pa­no­vič Ja­stre­bov (1839–1894)¹, na­šao se kra­jem 19. ve­ka na is­toč­ni­ku srp­ske na­rod­ne po­e­zi­je, na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Kao isto­ri­čar i et­no­graf pro­pu­to­vao je na­še ju­žne pre­de­le i sa­brao mno­štvo isto­rij­ske i fol­klor­ne gra­đe, a kru­nu tog ra­da pred­sta­vlja zna­čaj­na zbir­ka na­rod­nih pe­sa­ma sa Ko­so­va, Me­to­hi­je i Ma­ke­do­ni­je, pod na­slo­vom Obi­ča­ji i pe­sme tur­skih Sr­ba (Pe­tro­grad, 1886). Slu­žbu­ju­ći kao ru­ski kon­zul u Pri­zre­nu, Ska­dru, So­lu­nu i Ja­nji­ni, Ja­stre­bov je imao pri­li­ku da iz­bli­za upo­zna i za­be­le­ži mno­štvo na­rod­nih obi­ča­ja, a uz njih i pe­sme ko­je su se to­kom od­re­đe­nog ob­re­da iz­vo­di­le. Za­pi­su­ju­ći "iz usta u pe­ro" mno­štvo na­rod­nih pe­sa­ma, Ja­stre­bov je po­sve­tio du­žnu pa­žnju kon­tek­stu nji­ho­vog iz­vo­đe­nja, da­ju­ći, me­đu pr­vi­ma u sa­ku­plja­nju fol­klor­ne gra­đe, i opi­se na­rod­nih obi­ča­ja ko­je su te pe­sme pra­ti­le, tj. svo­je­vr­sni sin­kre­ti­zam u ko­me su i pe­sme iz nje­go­ve zbir­ke ve­ko­vi­ma op­sto­ja­va­le.

Ve­zu­ju­ći pe­sme za od­re­đe­ne na­rod­ne obi­ča­je, Ja­stre­bov je na taj na­čin osta­vio dra­go­ce­ne opi­se sa­ču­va­nih ob­red­nih ve­ro­va­nja, rad­nji i po­vor­ki, ko­je se­žu u da­le­ke slo­je­ve slo­ven­skog pa­ga­ni­zma. Isto ta­ko, usta­no­vio je da je na pod­ruč­ju Ko­so­va i Me­to­hi­je sa Ma­ke­do­ni­jom do­mi­nant­na lir­ska pe­sma, ma­da pa­žlji­vo be­le­ži i po­je­di­ne ep­ske pe­sme ko­je se iz­vo­de u spe­ci­fič­nim uslo­vi­ma, na sla­va­ma i "pod za­šti­tom kuć­nog sve­ca". Ver­no be­le­že­ći je­zik ko­jim su ove pe­sme is­pe­va­ne, Ja­stre­bov je ja­sno raz­gra­ni­čio srp­sku i bu­gar­sku zo­nu usme­nog pe­va­nja na te­ri­to­ri­ji Ma­ke­do­ni­je.

Zna­čaj po­ja­ve ove knji­ge pr­vi je va­lja­no oce­nio ugled­ni beč­ki sla­vi­sta, Va­tro­slav Ja­gić, ko­ji, iz­me­đu osta­log, pi­še i sle­de­će: "Na osno­vu ma­te­ri­ja­la ko­ji je Ja­stre­bov dao, mo­že se vi­de­ti da u sta­roj Sr­bi­ji, u Ko­so­vu po­lju, tj. u obla­sti­ma iz ko­jih on pe­sme na­vo­di, ko­je su ve­za­ne sa ge­o­graf­skim ime­ni­ma Pri­zre­na, naj­u­že oko­li­ne i Mo­ra­vom, pre­o­vla­đu­je srp­ski je­zik, iako go­vor po­je­di­nih gru­pi­ca po­ka­zu­je da su iz­ve­sna me­sta bul­ga­ri­zi­ra­na. Me­đu­tim, u obla­sti De­bra ka­rak­ter je­zi­ka se pri­bli­ža­va bu­gar­skom vi­še ne­go srp­skom. Ovo se mo­že usta­no­vi­ti u ko­le­dar­skim pe­sma­ma ili la­za­ri­ca­ma".²

Pr­va ka­rak­te­ri­sti­ka sa­ku­plje­ne gra­đe ko­ju uoča­va sam Ja­stre­bov je­ste jak uti­caj ori­jen­ta­li­zma u slo­ven­skoj li­ri­ci, kao po­sle­di­ce du­go­traj­ne tur­ske oku­pa­ci­je, po­sred­no i uti­ca­ja ori­jen­tal­ne kul­tu­re na na­rod­ne obi­ča­je i pe­va­nje Sr­ba sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, kao i u Ma­ke­do­ni­ji. Ta­ko Ja­stre­bov na­vo­di da za vre­me sla­ve "go­sti se­de po tur­ski", dok že­ne mu­sli­man­skih Sr­ba no­se zar, a mo­tiv mno­go­žen­stva sti­že i u srp­sku usme­nu po­e­zi­ju:

Te uze­ja tri ne­ve­ste:
Jed­na da mu ku­ću me­te,
Dru­ga da mu vo­du no­si,
Tre­ća da mu ru­vo go­to­vi…

Ne­koj ne mo­žet da je do­ce­nit,
Za ten­ka sta­va de­set ilja­di,
Za be­lo li­ce de­vet ilja­di,
Za cr­ne oči se­dom ilja­di…

Po­lo­žaj že­ne u za­tvo­re­nom pa­tri­jar­hal­nom i ori­jen­tal­nom dru­štvu lir­ski kul­mi­ni­ra u sle­de­ćoj sli­ci:

I je od­ne­se do­ma na dvor­je.
Si je za­gra­di v ka­me­ni zi­zdi,i,i,i,
V ka­me­ni zi­zdi, v mra­mor­ni por­ti.

Za­pi­si lir­skih pe­sa­ma Ja­stre­bo­va ču­va­ju i isto­rij­sko se­ća­nje na če­ste ot­mi­ce hri­šćan­skih de­vo­ja­ka, ili pre­o­ti­ma­nje ne­ve­sta, dok ret­ke ba­la­de sa­dr­že i in­ter­na­ci­o­nal­ne mo­ti­ve, po­zna­te na ši­rem ju­žno­slo­ven­skom pro­sto­ru³, na pri­me­ru pe­sme "Po­po­vić Jo­van i Ko­run raz­boj­nik", na či­jem pred­lo­šku Ja­stre­bov uka­zu­je da "spu­ta­na že­na" kad joj se pru­ži pri­li­ka, pri­hva­ta slo­bo­du i po ce­nu smr­ti "go­spo­da­ra". Su­štin­ski, u na­ve­de­noj pe­smi ob­ra­đen je mo­tiv pre­o­ti­ma­nja ne­ve­ste, sa po­zna­tim si­že­om: ja­šu­ći kroz šu­mu, muž zah­te­va da mu že­na pe­va i po­red nje­nog upo­zo­re­nja da se u go­ri kri­je njen pr­vo­bit­ni pro­si­lac ko­ji je od­bi­jen. Ka­da ipak na nje­gov zah­tev že­na za­pe­va, haj­duk Ko­run je ču­je, smrt­no joj ra­ni mu­ža, dok po­en­tu pe­sme sa­či­nja­va mu­že­vlje­va mol­ba (da mu "pa­li sve­ću tri da­na") i njen od­re­čan od­go­vor:

Tak mi bo­ga, moj go­spo­da­re!
Ja si ne­ću slu­ga da te slu­žam,m,m,m,m,m,m,
Ta­ko sa­ka sve­ća da ti sve­ta.
Ja za­pa­li uba­va ne­ve­sta,
Što go­re­la tri dni i tri no­ći.

Peruniko, devojko,
Ne šetaj se po bregu,u,u,u,u,
Breg se roni, će padneš.
-Ako padnem, da umrem,
Bolje m pasti, umreti,
Da ne uzmem Turčina.
Turčin ide u vojsku,
Ćemer para odnese,
Ćemer vaši donese;
Dugu pušku odnese,
Štapetinu donese,
Tunus fesa odnese,
Šapketinu donese! 

Sla­va je, po Ja­stre­bo­vu, naj­zna­čaj­ni­ja me­đu obi­ča­ji­ma Sr­ba sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, o če­mu sve­do­či i nje­go­va dra­go­ce­na et­no­graf­ska be­le­ška:

"Ka­da go­sti, raz­me­stiv­ši se za sto­lom ne­što po­je­du i is­pi­ju po dve ča­še vi­na, on­da gla­va po­ro­di­ce, ko­ji je bez fe­sa (hri­šća­ni su ski­da­li fe­so­ve sa­mo u cr­kvi) sve vre­me ili sto­ji pred po­zna­tim go­sti­ma, ili ih sa svo­jim mla­đi­ma po­slu­žu­je, pa­li is­pred iko­na vo­šta­nu sve­ću, tri pu­ta se po­klo­ni i on­da uzi­ma ve­ću od one dve ča­še s vi­nom da bi pio u čast sla­ve. Tom pri­li­kom ka­že: "Do­bro­do­šli go­sti! Do­la­zi­te uvek, Ovu ča­šu vi­na is­pi­ću za oče­vo kr­sno ime". Po­što ot­pi­je iz ča­še mla­đi uku­ća­ni mu do­li­ju vi­no. Za­tim do­ma­ćin na­sta­vi: "Ovu ću ča­šu is­pi­ti u ime sve­te Tro­ji­ce, da bi po­ži­ve­la ne­bo i ze­mlju!" Is­pi­je, a mla­đi se sta­ra­ju da mu u ru­ka­ma ne bu­de pra­zna ča­ša. Za­tim on uz­vi­ku­je: "A ovu ča­šu pi­jem u čast sla­ve (sve­ca) ovog da­na, da bi se on po­mo­lio Bo­gu za nas!" I ot­pi­je vi­no iz ča­še. Po­tom osta­li go­sti pi­ju, usta­ju sa svo­jih me­sta, ski­da­ju fe­so­ve i pe­va­ju tri pu­ta "Go­spo­di po­mi­luj", a on­da pe­va­ju na­rod­ne pe­sme".

U či­je se zdra­vlje vi­no pi­je,
Sve mu zdra­vo i ve­se­lo bi­lo!
Ro­di­la mu pše­ni­ca i vi­no!
A po ku­ći sva mu­ška de­či­ca.
I po tr­lu sva bli­zni ja­ganj­ca,
I u br­do vi­no­va lo­zi­ca,
I po po­lju kla­sa­ta pše­ni­ca.

Ili se pe­va:

Ova­ko­me de­li­ji
Ča­bar vi­na ma­lo je!
Ova­ko­me ju­na­ku,
Sam ka­di­ja ko­nja ko­ve.

Na­ve­de­ne pe­sme su na­sta­le pri od­re­đe­nom ob­re­du, ali su se kroz obi­čaj sla­ve pe­va­le i dru­ge na­rod­ne pe­sme, u tre­nut­ku "od­re­še­nog je­zi­ka" i pod za­šti­tom kuć­nog sve­ca. Ja­stre­bov na­vo­di i spe­ci­fič­ne okol­no­sti ka­da se na sla­vi za­pe­va i ep­ska pe­sma:

"Na­đe li se me­đu go­sti­ma ta­kav ko­ji zna sta­re, ju­nač­ke pe­sme, svi ga usrd­no mo­le da ih pe­va i slu­ša­ju sa ve­li­kim za­do­volj­stvom, za­to što su se po gra­do­vi­ma slič­ne pe­sme po­če­le da za­bo­ra­vlja­ju".

Uoča­va­ju­ći nji­ho­ve mo­tiv­ske spe­ci­fič­no­sti, ali i ve­za­nost za stro­go od­re­đe­ne obi­ča­je i ka­len­dar­ske ci­klu­se, Ja­stre­bov je pr­vo gru­pi­sao i opi­sao obi­ča­je ko­le­da, za ko­ji ka­že: "Taj se obi­čaj još ni­je iz­gu­bio u se­li­ma Gnji­lan­skog okru­ga, ni po dru­gim okru­zi­ma sta­re Sr­bi­je, ali sa­mo u onim se­li­ma gde hri­šća­ni ži­ve slo­žno u ma­si, ili u ve­ći­ni. U gnji­lan­skim se­li­ma to bi­va ova­ko: iza­be­ru se če­ti­ri pa­ra u sva­kom se­lu. Je­dan od uče­sni­ka ode­va se u sta­ro po­dr­to ode­lo, na gla­vu na­vla­či ve­li­ku ka­pu, a na nju pri­ka­či­nje ov­nov rep. Sta­vlja bra­du i br­ko­ve od konj­skog re­pa i ko­zje dla­ke. Ta­kvu pri­li­ku zo­vu De­di­ca. Osta­la tro­ji­ca obla­če se u pra­znič­na ode­la, na­vla­če ru­ka­vi­ce, a na njih pri­ši­va­ju pra­por­ce". Ko­le­da­ri obi­la­ze se­la i ku­će pe­va­ju­ći ko­le­dar­ske pe­sme, u ko­ji­ma se uz­vik ko po­ne­gde po­na­vlja iza sva­kog sti­ha: 

Svi se sve­ci, ko­le­do, sbi­ra­še ko
U Iva­na, ko­le­do, knez Iva­na ko
Sam ga ne­ma, ko­le­do, svet Ni­ko­la ko…

Pra­zni­ci ko­le­da po­či­nju na Ni­kolj­dan i tra­ju do Bo­go­ja­vlje­nja, a ob­red je če­sto po­ve­zan i sa ru­sa­li­ja­ma, o če­mu pe­va i sle­de­ća pe­sma:

Ivan ima, ko­le­do, do­bri go­sti, ko
Do­bri go­sti, ko­le­do, Ru­sa­li­je, ko
Do­bar su mu, ko­le­do, glas do­ne­li, ko
Ov­ce mu se, ko­le­do, iz­jeg­nji­le, ko…

Ja­stre­bov se za­dr­ža­va i na opi­su obi­ča­ja ru­sa­li­ja. Ru­sal­ke su, po nje­mu, šum­ske vi­le ko­je se po­mi­nju i u ru­skom na­rod­nom stva­ra­la­štvu. Za to svo­je tu­ma­če­nje on na­la­zi pri­mer u jed­noj ko­le­dar­skoj pe­smi:

Pa su do­šli, ko­le­do, Ru­sa­li­je, ko
Ru­sa­li­je, ko­le­do, iz Ru­si­jue, ko…

U ku­ći gde ima de­voj­ka, ko­le­da­ri pe­va­ju:

Na­ve­zi mi, ko­le­do, na­pi­ši mi,
Kud da le­tim, ko­le­do, gde da gle­dam,
Kud da pad­nem, ko­le­do, da se fa­lim…

Iz­ve­sni za­ključ­ci o ra­ši­re­no­sti "pi­sa­nog ve­za" ni­su su­vi­šni. Ili je u pi­ta­nju sa­mo pe­snič­ka sli­ka?

Po­seb­ne ko­le­dar­ske pe­sme pe­va­ju se u ku­ći sa de­te­tom. Ja­stre­bov za­pi­su­je: "U De­bar­skom okru­gu, gde ži­vi slo­ven­sko ple­me Mi­a­ki (Mi­ja­ci), obi­čaj ko­le­da sa­sto­ji se u sle­de­ćem: 23. de­cem­bra sva­ka do­ma­ći­ca me­si ma­le ko­la­če raz­li­či­tog ob­li­ka. Ti ko­la­či­ći se zo­vu "ko­le­da­ri". Ta­ko­đe, ona me­si i je­dan ve­li­ki ko­lač – okru­gli hleb." Isto to ra­de i že­ne u se­li­ma Đa­kov­skog okru­ga. One na ve­li­kom ko­la­ču iz­vo­de fi­gu­re bi­ko­va u plu­gu, tor sa ov­ca­ma i pa­sti­rom, roj pče­la, mla­di­ća s de­voj­kom pred sve­šte­ni­kom. Taj se hleb da­je za ve­če­rom pre­ma utvr­đe­nim po­ro­dič­nim obi­ča­ji­ma.

Ta­ko do­ma­ći­ce u ple­me­nu Mi­a­ki (Mi­ja­ci), uve­če, na pr­vi dan Bo­ži­ća, ku­va­ju pše­ni­cu sa še­će­rom i pe­va­ju:

Utre ve­čer bod­nik – ve­čer.
Bod­ni ko­nja na pa­za­ra,
Ku­pi ri­ba i jo­gu­li.
Doj­di do­ma, da je va­riš.
Srk­ni ri­ba, ubo­caj se.
Pi si vi­no, ve­se­li se.

Uz­ble­ja­la be­la ov­ca.
Pi­ta­še nju nje­ne dru­ge:
– Što ni ble­jiš na­ša dru­go?
Ka­ko jad­na da ne ble­jim?
Dok ne mi se ov­čar ože­ni­ja,
Po pla­ni­ne tra­vu pa­sla,
Pod je­li­ku plan­do­va­la.
Od ka mi se ov­čar ože­ni­ja,
Po to­pi­la vo­du pi­la,
Pod tor­nje­ve plan­do­va­la,
Za­to sam ti uz­ble­ja­la.

Sjaj cr­ne pre­đe

U usme­noj po­e­zi­ji Ju­ga iz­dvo­ji­le su se kao za­seb­na vr­sta kod Ja­stre­bo­va i pe­čal­bar­ske pe­sme. On na­vo­di: "U De­bru se sa­ču­vao obi­čaj Bad­njeg da­na. Taj dan u Mi­a­ko­vu zo­vu "Bod­nik". Po nji­ho­vim se­li­ma uve­če tog da­na glav­ne su do­ma­ći­ce, po svoj pri­li­ci za­to što su do­ma­ći­ni u to vre­me, u vi­še slu­ča­je­va, od­sut­ni – na za­ra­di u da­le­kim me­sti­ma." (tj. u pe­čal­bi). Me­lan­ho­li­ja i tu­ga sa­dr­ža­na u pe­čal­bar­skim pe­sma­ma me­ta­fo­rič­no je is­ka­za­na lir­skom sin­tag­mom "cr­na pre­đa" ko­jom i za­po­či­nje jed­na pe­sma:

Cr­no pre­dem, cr­no no­sim,
…………………….
So uza­jam, leb uza­jam,
Da is­pra­tim mo­ga bra­ta.

Pre­o­vla­đu­ju­ći mo­ti­vi u pe­čal­bar­skim pe­sma­ma su ta­ko­đe lju­bav­ni, kao što je to za­pis iz Pri­zre­na:

Dri­na vo­da! Ti du­bo­ka li si?
Jar­ko sun­ce! Ti vi­so­ko li si?
A moj dra­gi, na da­le­ko li si?
Pra­ti me­ni du­šu u pa­mu­ku
I bi­ser­ne zu­be u ja­bu­ku,
I de­sni­cu ru­ku u ja­glu­ku.

Na­kon to­ga sle­di od­go­vor dra­gog:

Dra­ga mo­ja, ko­li­ko si lu­da!
Zar se pra­ća du­ša u pa­mu­ku,
I bi­ser­ni zu­bi u ja­bu­ku,
I de­sni­ca ru­ka u ja­glu­ku!

Ja­stre­bov je po­seb­no iz­dvo­jio još dve ob­red­ne vr­ste lir­skih pe­sa­ma ko­je sa sna­žnim pri­me­sa­ma pa­ga­ni­zma po­sta­ju po­seb­no ka­rak­te­ri­stič­ne za lir­sko pe­va­nje na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. To su pe­sme uz obi­ča­je la­za­ri­ca i do­do­la. O la­za­ri­ca­ma Ja­stre­bov na­po­mi­nje:

"Taj sta­ri obi­čaj po­čeo je po mno­gim me­sti­ma da gu­bi svoj zna­čaj. To se vi­di po to­me, što u ne­kim me­sti­ma, kao na pri­mer u Gnji­lan­skom i De­bar­skom okru­gu, ne ta­ko dav­no, nje­ga su ne­go­va­li Ci­ga­ni. U Pri­zre­nu i Te­to­vu si­ro­ma­šne srp­ske de­voj­ke. Zbog to­ga u Gnji­lan­skom okru­gu ni­su osta­le la­za­rič­ke pe­sme; u De­bar­skom i Te­tov­skom ta­ko­đe su po­če­li da ih za­bo­ra­vlja­ju. Ako ima me­sta gde su se sa­ču­va­le, to je u Pri­zren­skom okru­gu, gde taj obi­čaj odr­ža­va­ju sa­mo Sr­bi – ali si­ro­ma­šni."

U opi­su obi­ča­ja la­za­ri­ca, Ja­stre­bov na­vo­di da u ob­red­noj po­vor­ci uče­stvu­ju sa­mo že­ne, s tim što i La­za­ra pred­sta­vlja že­na, sa­mo pre­o­bu­če­na u mu­šku ode­ću. U sred­skim se­li­ma uve­če, na La­za­re­vu su­bo­tu, sku­plja­ju se de­voj­ke u ne­koj ku­ći da pe­va­ju la­za­rič­ke pe­sme. Ce­lu noć se ve­se­le pe­va­ju­ći, a da­nju to či­ne idu­ći u po­vor­ci od ku­će do ku­će. Po­seb­no je in­te­re­sant­na la­za­rič­ka pe­sma u ko­joj se po­vor­ka obra­ća sto­la­ru, što je sva­ka­ko no­vi­ji amal­gam na sta­ri ob­red­ni sloj:

Na dan mu je nad­ni­ca –
Po dva žu­ta du­ka­ta,
I po vre­ća ta­li­ra.
Ka­mo ti su še­gr­ti?
Da ti be­ru ala­tu,
Da ti li­ju mi­stri­ju.

Na isti na­čin, la­za­ri­ce se obra­ća­ju "neo­že­nje­nom mom­ku":

Be­reš dr­vo u go­ru,
I de­voj­ku na da­le­ku!

La­za­ri­ce se obra­ća­ju i Tur­či­nu, u ne­dvo­smi­sle­no ne­ga­tiv­nom isto­rij­skom kon­tek­stu:

Oj, Tur­či­ne, dže­la­ti­ne!
Džel ti du­ša mi­ri­še!
Vra­na ko­nja igra­še,
I na ko­nja ki­ti­ce:
Cr­na krv­ca štr­ca­še,
Be­la pe­na me­ta­še.
Te­be va­lja ve­če­ra,
Do dva bra­va pe­če­na.

Hor­sko, vi­še­gla­sno pe­va­nje je če­sto u ovoj po­e­zi­ji, i mo­že ta­ko­đe pred­sta­vlja­ti re­likt pa­gan­skih ri­tu­a­la. Ja­stre­bov na­vo­di: "U se­li­ma De­bar­skog okru­ga ne­ve­ste se ne pri­če­šću­ju do ve­rid­be­ne ne­de­lje. To­ga da­na, po za­vr­šet­ku ob­re­da, ne­ve­ste ne idu ku­ća­ma, osta­ju pred cr­kvom stva­ra­ju­ći ho­ro­ve po ta­kvom re­du po ka­kvom su se po sta­re­šin­stvu, uda­va­le." I u Te­to­vu i oko­li­ni za­dr­žao se taj obi­čaj. Na­ro­či­to u se­li­ma gde ne­ma mu­sli­ma­na. "Pe­sme se ov­de ne raz­li­ku­ju od ra­ni­je iz­ne­tih, sem ne­kih va­ri­ja­ci­ja, skra­će­nja i do­da­va­nja." Ho­ro­vi su se nat­pe­va­va­li, na pri­mer (hor za­po­či­nje):

Ela­te va­mo, de­voj­ke mo­re, na na­ša stra­na!
Na­ša stra­na, de­voj­ke mo­re, dva slnca gre­jet.
Dva slnca gre­jet, de­voj­ke mo­re, dve me­se­či­ne!
Va­mo ima­te, de­voj­ke mo­re, mla­di mom­či­na.

Ni vi ide­me, de­voj­ki mo­re, ni ve sa­ka­me!
I nam ni gre­jet, de­voj­ki mo­re, dve me­se­či­ne.
I mij ima­me, de­voj­ki mo­re, mla­di mom­či­na!

Po­put la­za­rič­kih, i do­dol­ske pe­sme su či­sto ob­red­ne. Ja­stre­bov pi­še: "U vre­me su­ša, po se­li­ma sta­re Sr­bi­je ne­ko­li­ko že­na se ukra­ša­va­ju gra­na­ma, idu iz ku­će u ku­ću, po­mi­nju­ći u pe­sma­ma iskon­skog, po­stoj­bin­skog bo­ga Do­do­la. Obič­no su do­do­li­ce Ci­gan­ke":

Da za­ro­si sit­na ro­sa,
Oj Do­do­le, mi­li bo­že!
Od dva kla­sa ča­bar ži­ta,
Oj Do­do­le, mi­li bo­že,
Daj bo­že, daj!

Spe­ci­fič­nost ovih za­pi­sa je u to­me, što su ne­ke ob­red­ne pa­gan­ske pe­sme do­bi­le "tur­ski pri­pev", ko­ji gla­si: "De, mo­re, do­do­le!". Ja­stre­bov na­vo­di dve ta­kve pe­sme iz Pri­zre­na, ko­je pe­va­ju Ci­ga­ni.

Ja­stre­bov je za­pi­sao vi­še že­te­lač­kih i svad­be­nih pe­sa­ma, sa na­po­me­nom: "Hri­šća­ni i mu­sli­ma­ni vo­de za­to­vre­nič­ki ži­vot. U na­či­nu ži­vo­ta srp­skih hri­šća­na ma­lo se raz­li­ku­ju od mu­sli­ma­na. I da­nas još hri­šćan­ke idu uli­ca­ma sa­svim skri­ve­ne, kao i mu­sli­man­ke".

U kru­gu ob­red­nih pe­sa­ma oko ro­đe­nja de­te­ta, Ja­stre­bov za­pa­ža niz ma­gij­skih rad­nji i iz­ra­že­no su­je­ver­je. Na pri­mer, ve­ru­je se da "sa­mo de­te sa ime­nom Sta­na i Stan­ko osta­je ži­vo", ili "ako se ne­pre­sta­no ra­đa­ju žen­ska de­ca, da bi se to pre­ki­nu­lo, zad­njem žen­skom de­te­tu da­ju ime Do­sta". Uz ko­lev­ku se sa­mo pe­vu­ši, bez ika­kvog smi­sla. Ipak, u oko­li­ni De­bra bi­lo je i deč­jih na­rod­nih pe­sa­ma ko­je su se pe­va­le za vre­me Pas­he.

Bi­ljar­ske pe­sme – oso­be­na po­ja­va

Po­seb­nu pa­žnju u svom sa­ku­pljač­kom ra­du Ja­stre­bov po­sve­ću­je je­din­stve­noj lir­skoj vr­sti – bi­ljar­skim pe­sma­ma. Za­pi­su­ju­ći ih u iz­o­bi­lju, Ja­stre­bov na­po­mi­nje: "Po ce­loj sta­roj Sr­bi­ji dan sve­tog Đor­đa ubra­ja se u naj­va­žni­je pra­zni­ke ne sa­mo pra­vo­slav­nih, već i mu­sli­ma­na Sr­ba. I Ar­na­u­ti ga pra­znu­ju. U ra­no ju­tro na taj dan pri­zren­ske de­voj­ke sku­plja­ju cve­će u vr­tu ili u šu­mi. Pri tom pe­va­ju pe­smu, je­di­nu ko­ja je osta­la od sta­rih bi­ljar­skih, ko­ji je bi­lo mno­go po re­či­ma sta­ra­ca." Ta pe­sma gla­si:

Smi­lje bra­la u go­ri de­voj­ka,
Smilj be­ru­ći pu­te po­gre­ši­la,
Na­ga­zi­la aj­duč­ke pu­ti­ne,
Su­sre­te je aj­duč­ki voj­vo­da.

De­voj­ka od nje­ga tra­ži da je iz­ve­de iz go­re. Ovaj to uči­ni, do­ve­de je na "stu­de­nu vo­du" – de­voj­ka se umi­je, a haj­duk na­pi­je vo­de:

Si­nu li­ce kao vru­ćo sun­ce,
Sta­de ju­nak da se Bo­gu mo­li:
– Daj mi Bo­že, jed­nu tam­nu noć­cu,
Da ob­lju­bim li­je­pu de­voj­ku!

Da je u je­zgru ovog mo­ti­va sa­ču­va­no sta­ri­je mi­to­lo­ško je­zgro, ali i mo­tiv in­ce­sta, sa po­en­tom u mo­ra­li­stič­koj, hri­šćan­skoj ka­zni (za pre­kr­šaj po­se­strim­stva), do­kaz su za­vr­šni sti­ho­vi ove pe­sme – ka­da je haj­duk ob­lju­bi, de­voj­ka se pre­tva­ra u zmi­ju i ob­gr­li mu vrat, sa sle­de­ćom mo­ra­li­stič­kom i efekt­nom po­ru­kom:

Vo­di­ću te od gra­da do gra­da,
Da se ču­di ma­lo i ve­li­ko,
Da se ču­di, ka se se­stra lju­bi!

Za­što je Ja­stre­bov iz­o­sta­vio ne­ke pe­sme

O svom sa­ku­pljač­kom po­slu Ja­stre­bov is­ti­če: "Moj za­da­tak je bio po­sta­ra­ti se da za­pi­šem pe­sme sa što ve­ćom tač­no­šću ču­va­ju­ći ak­ce­nat u iz­go­vo­ru", a iz svog zbor­ni­ka mno­ge je pe­sme iz­o­sta­vio, ima­ju­ći u vi­du da je pre nje­ga Mi­loš Mi­lo­je­vić⁵ ob­ja­vio svo­ju knji­gu "Pe­sme i obi­ča­ji ukup­nog na­ro­da srp­skog" u Be­o­gra­du 1859. go­di­ne. Ja­stre­bov nam pre­do­ča­va: "Mo­rao sam za po­lo­vi­nu da skra­tim svo­je za­pi­se... Bi­će mi žao ako su i ne­ke dru­ge pe­sme već od­štam­pa­ne u kom dru­gom zbor­ni­ku, ko­ji ja ne­mam da bih pro­ve­rio."

Ja­stre­bov se na­da da je "ta­kvih pe­sa­ma ve­ro­vat­no ma­lo" i za­to ve­ru­je da će nje­gov zbor­nik pred­sta­vlja­ti "iz­vor­ni ma­te­ri­jal za iz­u­ča­va­nje srp­skog je­zi­ka i upo­zna­va­nje Ru­sa sa pe­sma­ma i obi­ča­ji­ma tur­skih Sr­ba". Sa­ve­sni sa­ku­pljač na­rod­nog bla­ga ni­je ni slu­tio svo­ju "gre­šku" pred ne­sa­ve­snim pret­hod­ni­kom, ka­kav je bio Mi­lo­je­vić, ko­ji je bez za­zo­ra vi­še pu­ta u svom zbor­ni­ku na­rod­ne ori­gi­na­le do­pu­nja­vao sop­stve­nim sti­ho­vi­ma. Upo­re­đe­njem oba zbor­ni­ka ot­kri­ve­ni su mno­gi ošte­će­ni ori­gi­na­li. Ta­ko je iz­me­đu sa­mo dva ori­gi­nal­na sti­ha u jed­noj sva­tov­skoj pe­smi, ko­ji gla­se: "Se­stra bra­ta na sun­ce do­zi­va / Odi, bra­te, na ovo vru­će sun­ce", Mi­lo­je­vić umet­nuo svo­ja če­ti­ri sti­ha: "Se­stra bra­ta na sun­ce do­zi­va / Mi­la se­ja iz Ori­da gra­da / Svo­ga bra­ta iz Pri­zre­na be­la / Iz Pri­zre­na gra­da ca­ri­gra­da / Do­zi­va­juć nje­mu go­vo­ri­la: / Ho­di, bra­te, na to jar­ko sun­ce".

Ova­kav po­stu­pak Mi­lo­je­vić po­na­vlja u još jed­noj sva­tov­skoj pe­smi, ko­ja je štam­pa­na i kod Ja­stre­bo­va i kod nje­ga:

Ja­stre­bov:
"Sa­nak mi sni­la de­voj­ka:
U po­lju be­le dvo­ro­ve,
U dvo­ru zlat­ne sto­lo­ve,
Na sto­lu ča­še sre­br­ne
U ča­še vi­no cr­ve­no."

Mi­lo­je­vić:
"Sa­nak mi sni­la de­voj­ka
Ču­dan mi sa­nak sa­nja­la,
Ču­dan mi li­jep sa­nak:
U pe­tak uve­li pra­znik,
Pet­ku, ne­de­lju maj­ku.
U san­ku to­me vi­de­la
U po­lju be­le dvo­ro­ve,
U dvo­ro­ve zlat­ne sto­lo­ve."

Sa­ve­sno za­pi­si­va­nje na­rod­nih umo­tvo­ri­na na ovom pro­sto­ru uti­ca­lo je i na oču­va­nje srp­skog je­zi­ka, če­ga je Ja­stre­bov bio sve­stan i če­mu je svo­jim ra­dom do­pri­neo.
 

Ep­ske pe­sme u zbir­ci I. S. Ja­stre­bo­va

Krug pe­sa­ma o Mar­ku Kra­lje­vi­ću

Na­po­mi­nju­ći da su pe­sme o Kra­lje­vi­ću Mar­ku broj­ne u ovim kra­je­vi­ma, sma­tra­ju­ći ih i naj­sta­ri­jim va­ri­jan­ta­ma o ovom ep­skom ju­na­ku u srp­skoj epi­ci, Ja­stre­bov je uočio i raz­li­ke u sli­ka­nju ka­rak­te­ra ovog ju­na­ka kod "tur­skih Sr­ba", za raz­li­ku od pe­sa­ma ob­ja­vlje­nih u Vu­ko­vim zbir­ka­ma. U ovim pe­sma­ma Mar­ko­ve od­li­ke ni­su sa­mo ogrom­na sna­ga i bes­pri­mer­no ju­na­štvo, već je nje­go­va lič­nost pro­že­ta i ljud­skim sla­bo­sti­ma. Ta­ko­đe, uda­ljen od cen­tral­ne ep­ske zo­ne gde su pe­sme o Mar­ku Kra­lje­vi­ću u ka­sni­jim ve­ko­vi­ma se­o­ba srp­skog na­ro­da ob­li­ko­va­ne, ove pe­sme ne­ma­ju ti­pič­ne atri­bu­ci­je ve­za­ne za ovog ju­na­ka (Mar­kov konj se u nji­ma ne zo­ve uvek Ša­rac, već se, od pe­sme do pe­sme, raz­li­či­to zo­ve, po­put Vlko­va ve­če­ra, Grč­ki ko­njic, a u ne­ko­jim pe­sma­ma i ne­ma ime­na) iz če­ga Ja­stre­bov iz­vla­či za­klju­čak o pr­vo­bit­no­sti i ve­ćoj sta­ri­ni ovih va­ri­ja­na­ta u od­no­su na Vu­ko­ve za­pi­se. Me­đu­tim, i ove pe­sme pre­ci­zno su ve­za­ne za ne­ko­li­ko mo­ti­va ko­je ka­sni­je u pe­sma­ma o Mar­ku sre­će­mo i u Vu­ko­vim zbir­ka­ma. Ta­ko u pe­smi "Kra­lje­vić Mar­ko i Ko­run raz­boj­nik" na­i­la­zi­mo na po­zna­ti mo­tiv Mar­ko­vog meg­da­na sa bo­ljim ju­na­kom od se­be, ko­ga sa­vla­da­va uz po­moć vi­še si­le (vi­le), u če­mu pre­po­zna­je­mo va­ri­jan­tu i re­fleks ču­ve­ne ep­ske pe­sme "Mar­ko Kra­lje­vić i Mu­sa Ke­se­dži­ja" (Vuk, II, 66). Na­i­me, haj­duk Ko­run (oči­gled­no tip­sko ime za raz­boj­ni­ka u ovom usme­nom ba­se­nu) ha­ra i ubi­ja, pa car Pa­ja­zit (Ba­ja­zit?) tra­ži ju­na­ka ko­ji će iza­ći na meg­dan i sa­vla­da­ti raz­boj­ni­ka, nu­de­ći mu tri svo­ja gra­da (Ka­me­ni­cu, Vi­ne­ni­cu i Pa­lan­ku), na šta se po­la­ko­mi Mar­ko. Već ova­kvom mo­ti­va­ci­jom nje­gov ep­ski lik gu­bi mno­go od uvod­ne sti­li­za­ci­je i mo­ti­va­ci­je u od­no­su na Vu­kov za­pis, za­be­le­žen iz usta nje­go­vog naj­bo­ljeg ka­zi­va­ča, Te­ša­na Po­dru­go­vi­ća:

Ašik fr­li Mar­ko Kra­e­vi­će,
Ašik fr­li vo be­li gra­do­vi,
Toj iz­le­zi ju­nak na ju­na­ka,
Si na­re­di po­taj­no oruž­je,
Go na­re­di vo svi­le­ni po­jas,
I mi jaf­na svo­ja br­za ko­nja,
Ot kin­di­sa te­ja do mi odit.

Do­dat­na ka­rak­te­ri­za­ci­ja u je­dan ni­ži tip ovog ep­skog ju­na­ka je­ste i uzda­nje u "taj­no oruž­je", za­pra­vo ne­ča­sno sred­stvo dvo­bo­ja, kao i u lu­kav­stvo. Mar­ko su­sre­će Ko­ru­na, ko­ji ga od­vra­ća od bo­ja, pred­la­žu­ći mu da se mi­mo­i­đu:

Iz­go­vo­ri Ko­run ara­mi­ja:
Aj ti te­be, ne­zna­nan de­li­jo!
Aj­de da se mi­je iz­mi­ne­me!
Pak go­vo­ri Mar­ko Kra­e­vi­će:
Aj ti te­be, Ko­run ara­mi­ja!
Ne­sum do­šol da se iz­mi­ne­me,
Tok su do­šol da se obi­de­me.
Ako sa­kaš da se obi­de­me,
Obi­de­me s na­ši br­zi ko­nji.

Sam opis meg­da­na iz­vr­šen je usta­lje­nim ep­skim sred­stvi­ma:

Boj se bi­je ne se obi­va­jet;
Ko­nji bi­le dva bra­ta ro­đe­na,
Se fa­ti­je s te­ški bo­zdo­ga­ni,
Bo­zdo­ga­ni im se is­kr­ši­je.
Se fa­ti­je s te­ški po­lo­vi­ne,
Se bo­ri­še tri sa­a­ta vre­me,
Ot im pad­na Mar­ko Kra­lje­vi­će.

Do­kaz o po­pu­lar­no­sti ovog mo­ti­va, ka­da Mar­ko gu­bi od bo­ljeg od se­be, je­ste i do­sled­no po­zi­va­nje u po­moć vi­še si­le – ov­de Mar­ku u po­moć pri­ska­če "Stoj­na sa­mo­vi­la":

Od­go­vo­ri Stoj­na sa­mo­vi­la,
Od­go­vo­ri od go­ra ze­le­na:
– Bog te ubil, Mar­ko Kra­lje­vi­će!
Da što si se tol­ku upla­ši­lo?
Kamo ti je po­taj­no oruž­je?

Ta­ko Mar­ko Ko­ru­na sa­vla­da­va lu­kav­stvom – taj­nim oruž­jem. Mi­to­lo­ški ele­men­ti po­sto­ja­no su pri­sut­ni (po­put Vu­ko­ve va­ri­jan­te) u tre­nut­ku ka­da Mar­ko ras­po­ri Ko­ru­na i vi­di da u nje­mu ku­ca dva­na­est sr­ca, dok mu je za vre­me meg­da­na sa­mo jed­no bi­lo "raz­bu­de­no" – tek ta­da je uvi­deo sa ka­kvim ju­na­kom se bo­rio (ali bez onog ču­ve­nog uz­vi­ka i sa­mo­pre­ko­ra – "Jao me­ni, do Bo­ga mi­lo­ga / Đe po­gu­bi od se­be bo­lje­ga!" – sti­ha ko­ji je to­li­ko odu­še­vlja­vao i jed­nog Te­slu).

U dru­goj pe­smi "Maj­ka Mar­ka Kra­lje­vi­ća", pe­snič­ki se ob­ja­šnja­va nje­go­vo po­re­klo (kao kra­ljev­skog si­na), dok mu se konj ov­de zo­ve Vlko­va ve­če­ra (sa oči­gled­nim to­tem­skim i ma­gij­skim ko­re­nom u ime­nu). U sle­de­ćoj pe­smi, bez na­slo­va, opi­su­je se tre­nu­tak sla­ve hri­šća­na i Tu­ra­ka za istom tr­pe­zom – na Đur­đev­dan, ko­ji se po­kla­pa sa tur­skim Baj­ra­mom. Ova pe­sma sa uvod­nom for­mu­lom (Fa­la bo­gu, fa­la je­di­no­me), ima sve od­li­ke iz­van­red­ne lir­ske pe­sme, i či­ni se da je ime Mar­ka Kra­lje­vi­ća ov­de sa­mo u ulo­zi sta­ja­ćeg ime­na:

Raz­lju­ti se aga Asan-aga:
Sta­de kle­ti Mar­ka Kra­lje­vi­ća:
- Bog t ubio, Mar­ko Kra­lje­vi­ću!
Što po­kr­ši gra­nu od ba­de­ma?
Imam lju­bu so­ja go­spod­sko­ga,
Sa­mo je­de bla­go­ga ba­de­ma!

Od­go­vor Mar­ka Kra­lje­vi­ća pred­sta­vlja po­en­tu ko­ja ovu pe­smu ubra­ja u an­to­lo­gij­ske pri­me­re na­rod­ne li­ri­ke s Ko­so­va i Me­to­hi­je:

Mu­ka sta­de Kra­lje­vi­ću Mar­ku,
Te oti­de u no­vu čar­ši­ju,
Pa on do­zva ve­šte ku­jun­dži­je.
Za­po­i­še gra­nu od ba­de­ma;
Cvet cve­ta­la ka što je i pri­je,
Ra­đa­la je vi­še ne­go pri­je!
 

Osta­le ep­ske pe­sme i ju­na­ci

Ja­stre­bov:
Bo­lan le­žal bo­le­na Doj­či­ne,
Bo­lan le­žal tri-de­vet go­di­ni,
Is­ki­na­la tri-de­vet po­ste­li
Sčo mi le­žat na vi­so­ki di­van.

Vuk Ka­ra­džić:
Raz­bo­le se voj­vo­da Doj­či­ne,
U So­lu­nu gra­du Bi­je­lo­me,
Bo­lo­vao za de­vet go­di­na.

Ja­stre­bov i ovu va­ri­jan­tu sma­tra ar­ha­ič­ni­jom i sta­ri­jom od Vu­ko­ve. Obe va­ri­jan­te se po­kla­pa­ju i u osta­lim de­ta­lji­ma si­žea: red do­la­zi na Doj­či­no­vu se­stru i lju­bu da idu pod ša­tor Ara­pi­nu, zbog če­ga se Doj­čin di­že iz po­ste­lje i spre­ma za dvo­boj sa na­sil­ni­kom. U za­pi­su Ja­stre­bo­va, pre dvo­bo­ja, Doj­čin po­ku­ša­va da kod po­bra­ti­ma Mu­se Ko­lok­či­je pot­ku­je ko­nja "ne­ko­va­na tri­de­set go­di­na" i oka­li sa­blju "ne­to­če­nu tri­de­set go­di­na", ali od nje­ga do­bi­ja sa­mo "tri­sta lak­ti plat­no", u ko­je će ga že­na An­đe­li­ja uteg­nu­ti pred dvo­boj. Ovaj, oči­gled­no po­sto­ja­no za­pam­će­ni de­talj, na­la­zi­mo ras­ko­šno raz­vi­jen i u Vu­ko­voj va­ri­jan­ti, gde tu ulo­gu pre­u­zi­ma se­stra Je­li­ca:

Do­ne­si mi jed­nu kr­pu plat­na,
Uteg­ni me, se­le od be­da­ra,
Da se mo­je ko­sti ne raz­ni­žu,
Ne raz­ni­žu ko­sti mi­mo ko­sti.

Na­kon dvo­bo­ja u ko­jem ubi­ja Ara­pi­na, ali i ne­ver­nog po­bra­ti­ma, u Vu­ko­voj va­ri­jan­ti, Doj­čin od­mah umi­re ("to iz­u­sti pa du­šu is­pu­sti"), dok je va­ri­jan­ta kod Ja­stre­bo­va ne­što pro­ši­re­ni­ja:

Go od­vi­je Bo­la­na Doj­či­ne,
Na po­ste­li ko­ski is­pa­đa­je,a­je,
Du­šu da­de, ko­sti se sto­ri­ja.

U ep­skoj pe­smi o zi­da­nju De­ča­na ko­ju je za­pi­sao Ja­stre­bov, na­i­la­zi­mo na isto­ve­tan si­že ve­zan za pe­smu "Zi­da­nje Ra­va­ni­ce", u Vu­ko­voj zbir­ci (Vuk, II, 34). Te­zu o pr­ven­stvu u sta­ri­ni svo­jih za­pi­sa u od­no­su na Vu­ko­ve, Ja­stre­bov po­tvr­đu­je ni­zom sup­til­nih de­ta­lja, kao što je to upo­tre­ba stal­nih bro­je­va, od ko­jih je ka­rak­te­ri­stič­na skra­će­ni­ca "tri­de­vet" (od tri-de­vet). Taj broj, na­vo­di Ja­stre­bov, po­ti­če iz pra­slo­ven­ske je­zič­ke tra­di­ci­je i na­la­zi se i u ru­skim na­rod­nim umo­tvo­ri­na­ma (baj­ka­ma): "ni da­le­ko, ni bli­sko, ni vi­so­ko, ni ni­sko, za go­ra­ma, za šu­ma­ma, iza tri­de­vet ze­ma­lja".

U svo­joj obim­noj et­no­graf­skoj knji­zi Obi­ča­ji i pe­sme tur­skih Sr­ba, be­le­že­ći zna­ča­jan broj na­rod­nih pe­sa­ma Sr­ba sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, Ja­stre­bov za­stu­pa i te­zu o Ko­so­vu kao pe­snič­kom je­zgru mo­ti­va srp­ske na­rod­ne po­e­zi­je, ko­ji su se ka­sni­jim se­o­ba­ma sa­mo ras­pro­str­li na se­ver i se­ve­ro­za­pad i ta­mo do­bi­li svo­je ko­nač­ne va­ri­jan­te, po­gla­vi­to ob­ja­vlje­ne u Vu­ko­vim zbir­ka­ma.
 

SUMMARY

Branislav Bane Jovanović

IVAN STE­PA­NO­VICH JA­STRE­BOV – THE COLLECTOR OF THE OUR
OLDEST FOLK POEMS IN KOSOVO AND METOHIJA

The Rus­sian con­sul Ivan Ste­pa­no­vich Ja­stre­bov (1839-1894) li­ved du­ring his di­plo­ma­tic Duty in the Rus­sian Em­bassy in Pri­zren and from 1870 as a vi­ce­con­sul and from 1879 to 1886 as Rus­sian con­sul in Ot­ho­man Em­pi­re.

Du­ring his stay in the re­gion of Ko­so­vo and Me­to­hi­ja Ivan Ste­pa­no­vich Ja­stre­bov had re­a­li­zed his most im­por­tant work in the fol­klo­re sphe­re: The tra­di­tion and the Po­e­try of Tur­kish Serbs (Pe­tro­grad, 1886). His gat­he­ring work was ba­sed on the syste­ma­ti­cal al­ways be­ing on the mo­ve and re­cor­ding and re­se­ar­ching, al­most uni­que in this area of the 19th cen­tury.

Ja­stre­bov li­ved in Pri­zren, Pech and De­bar. So, is this bo­ok, al­so to­day, an ex­tra­or­di­nary pre­ci­o­us so­ur­ce for dif­fe­rent fol­klo­re re­se­ar­chment, but it is al­so re­pre­sen­ting the tra­ce of de­ve­lo­ped he­ri­ta­ge among Serbs from Ko­so­vo and Me­to­hi­ja. Vuk Ka­rad­gic didn’t go to this re­gion and the­re­fo­re this re­gion was left for long ti­me out of in­te­rests of do­me­stic and in­ter­na­ti­o­nal sci­en­ti­fic pu­blic.

Ac­cor­ding to the con­clu­si­ons by Ja­stre­bov him­self, the Ser­bian na­ti­o­nal po­e­try from Ko­so­vo and Me­to­hi­ja be­longs to the ol­dest exem­plars of Ser­bian oral po­ems tight grown to­get­her with the tra­di­tion and cu­stoms, du­ring which they we­re per­for­med. This was ac­tu­ally the main su­bject of our in­te­re­stings on this work.

______________
Napomene:

1. Ivan Ste­pa­no­vič Ja­stre­bov, ro­đen je 27. ja­nu­a­ra 1839. go­di­ne u se­lu Gro­mu­ška (Ko­zlov­ski okrug) u po­ro­di­ci voj­nog sve­šte­ni­ka. U di­plo­mat­sku slu­žbu stu­pio je 1. ja­nu­a­ra 1866. go­di­ne kao ve­žba­nik u Ru­skom po­slan­stvu u Ca­ri­gra­du, oda­kle je 1867. go­di­ne pre­me­šten u Ska­dar za se­kre­ta­ra Ru­skog kon­zu­la­ta i za pre­vo­di­o­ca. Iz Ska­dra je sti­gao u Pri­zren, kao vi­ce­kon­zul, 1. apri­la 1879, a od 1879. do 1886. u Pri­zre­nu slu­žbu­je kao kon­zul. Uče­stvo­vao je u or­ga­ni­zo­va­nju kul­tur­nog ži­vo­ta Sr­ba u Pri­zre­nu i Ko­sov­skom vi­la­je­tu, iz­me­đu osta­log i u osni­va­nju pr­vog Srp­skog kul­tur­no-umet­nič­kog dru­štva (1884), kao i pri­zren­ske Bo­go­slov­sko-uči­telj­ske ško­le (1871) – pr­ve srp­ske sred­nje ško­le u Tur­skoj. Po po­vrat­ku u Ru­si­ju, u Pe­tro­gra­du ob­ja­vlju­je svo­je de­lo "Obi­ča­ji i pe­sme tur­skih Sr­ba" 1886. go­di­ne. U Sr­bi­ji je Ja­stre­bov od­li­ko­van Or­de­nom Ta­kov­skog kr­sta, Or­de­nom sve­tog Sa­ve, a u Cr­noj Go­ri Or­de­nom za ne­za­vi­snost Cr­ne Go­re. U svo­joj ze­mlji od­li­ko­van je Ve­li­kom zlat­nom me­da­ljom, Or­de­nom Sv. Vla­di­mi­ra, kao i mno­štvom dru­gih od­li­ko­va­nja. Umro je u Pe­tro­gra­du 1894. go­di­ne. Za­hval­ni Pri­zren­ci po­di­gli su mu spo­me­nik po­red zgra­de biv­šeg Ru­skog kon­zu­la­ta u Pri­zre­nu.
2. Va­tro­slav Ja­gić, "Obi­ča­ji i pe­sme tur­skih Sr­ba, Dru­go iz­da­nje, do­pu­nje­no pro­zom", Ar­chiv fur sla­vische Phi­lo­lo­gie, XI­II, 1891, str. 135–138.
3. Bra­ni­slav Kr­stić, In­deks mo­ti­va Bal­kan­skih Slo­ve­na, prir. Ili­ja Ni­ko­lić, SA­NU, Be­o­grad, 1984, str. 258–263.
4. Ha­ti­dža Di­zda­re­vić Kr­nje­vić, "Pri­log pro­u­ča­va­nju ko­sov­ske li­ri­ke", Knji­žev­na isto­ri­ja, 1990, br. 83–84, str. 3–31.
5. Mi­loš Mi­lo­je­vić, ro­đen 1840. u Cr­noj Ba­ri (Ma­čva), dve go­di­ne je stu­di­rao pra­va na Ve­li­koj ško­li u Be­o­gra­du, a po­tom dve go­di­ne bio na Mo­skov­skom uni­ver­zi­te­tu. Pre­mi­nuo je u Be­o­gra­du 24. ju­na 1897. go­di­ne. Pu­to­vao je po sta­roj Sr­bi­ji i Ma­ke­do­ni­ji. Ba­vio se pro­fe­su­rom, a pot­pi­si­vao kao knji­žev­nik. Zna­čaj­ni­je knji­ge: "Obi­ča­ji Ve­li­ko­ru­sa", pre­vod s ru­skog, Be­o­grad, 1869; "Pe­sme i obi­ča­ji ukup­nog na­ro­da srp­skog", Be­o­grad, 1869; "Pu­to­pis de­la pra­ve sta­re Sr­bi­je", Be­o­grad, 1871; "Od­lom­ci isto­ri­je Sr­ba i srp­skih i ju­go­slo­ven­skih ze­ma­lja u Tur­skoj i u Austri­ji", Be­o­grad, 1872. g. (Iz­vor po­da­ta­ka: Đ. Mi­li­će­vić: "Do­da­tak Po­me­ni­ku", 1888, str. 90–91)
 

nazad