Iz novih knjiga

Sanja Ivić

PSEUDONIM

(„Alma“, Beograd, 2008)
 

Poštovani članovi,

Klub či­ta­la­ca Vas oba­veš­ta­va da će u sre­du, 17. no­vem­bra bi­ti odr­ža­na pro­mo­ci­ja knji­ge Pse­u­do­nim, Sve­to­za­ra Tek­sta. O knji­zi će go­vo­ri­ti knji­žev­ni kri­ti­čar Jo­a­kim Be­li i fi­lo­zof Da­niel De­ne­ža.

Bi­će nam dra­go da po­no­vo pri­su­stvu­je­te knji­žev­nim do­ga­đa­ji­ma u Klu­bu či­ta­la­ca, a uko­li­ko ima­te pred­lo­ge za na­red­ne knji­žev­ne ve­če­ri, sa za­do­volj­stvom će­mo im iza­ći u su­sret (na­rav­no, uko­li­ko se ukla­pa­ju u Pra­vil­nik Klu­ba).

Sr­da­čan po­zdrav,
Mi­ran­da

Za­hva­lju­jem Vam na in­for­ma­ci­ja­ma o ak­tu­el­nim de­ša­va­nji­ma. Za­in­tri­gi­rao me je na­slov Pse­u­do­nim i na­dam se da ću, upr­kos sla­bom zdra­vlju, us­pe­ti da do­đem. Mo­lim vas za raz­u­me­va­nje uko­li­ko na za­ka­za­ni sa­sta­nak ne do­đem, još uvek sam u po­tra­zi za Esku­la­pom ko­ji je ne­gde na pa­di­na­ma Pe­li­o­na za­bo­ra­vio na prag­ma­tič­nost...

Po­zdrav,
Ti­na Bar­ka

Dra­ga Mi­ran­da,

Hva­la na in­for­ma­ci­ji, no na­ža­lost tre­nut­no vi­še ni­sam čla­ni­ca Klu­ba či­ta­la­ca, ta­ko da mi oba­veš­te­nja ova­kve vr­ste ne zna­če mno­go. Od­lu­či­la sam da se po­vu­čem i osta­nem ano­nim­na, jer u ova­kvom ras­po­re­du stva­ri ne mo­gu da vo­lim ni se­be, a o dru­gi­ma da i ne go­vo­ri­mo. Zgra­nu­ta sam po­na­ša­njem lju­di i raz­o­ča­ra­na bez­oč­noš­ću onih ko­ji se ne od­ri­ču že­lje za autor­stvom čak ni ka­da je u pi­ta­nju pla­gi­ra­ni rad. Za­to sam iza­bra­la da ću­tim, i to će od­sad bi­ti moj po­ziv.

Hva­la i sr­da­čan po­zdrav,
Jo­na Mir

Poš­to­va­ne,

Dra­go mi je da raz­me­nju­je­te miš­lje­nja, ali ne­kom igrom slu­ča­ja i ja sam uklju­čen u va­šu ko­mu­ni­ka­ci­ju, ta­ko što pri­mam va­še po­ru­ke. Bio bih za­hva­lan ka­da me­ne ne biste uklju­či­va­le da­lje u di­sku­si­ju.

Sr­da­čan po­zdrav obe­ma,
Igor De­ja­no­vić

Dra­gi pri­ja­te­lji,

Ovo je pri­li­ka ko­ju je sa­mo du­gač­ka za­kri­vlje­na li­ni­ja pro­duk­tiv­ne uobra­zi­lje mo­gla da pro­iz­ve­de! Ne bih je na­zvao kru­žni­com iako je smi­sao, ko­ji ne pred­sta­vlja niš­ta vi­še od hi­me­re ko­ja me pro­go­ni, do­bio re­fe­ren­cu kroz neo­če­ki­va­nu mo­guć­nost da vam se obra­tim i iz­lo­žim svo­je tu­ma­če­nje pra­vi­la ko­ja ste, oči­gled­no, pri­hva­ti­li. Još uvek ve­ru­jem u čo­ve­čan­stvo i na­pre­dak ljud­ske sve­sti u ce­li­ni, ma­da, mo­že­mo ras­pra­vlja­ti o to­me šta na­pre­dak pod­ra­zu­me­va; lič­no sam iz­gu­bio ve­zu, do­dir sa lju­di­ma i iza­brao ži­vot či­ta­o­ca. Isto­ri­ja du­ha mi je po­zna­ta, sa­mo iz nje is­trg­nut sto­ji vek na­še sa­daš­nji­ce, či­ja stre­mlje­nja mi osta­ju ne­po­zna­ni­ca čak i u bli­skoj proš­lo­sti. Ne mi­slim da je to­me uzrok neo­p­hod­nost po­sto­ja­nja isto­rij­ske dis­tan­ce već ne­do­sta­tak sva­ko­dnev­nog kon­tak­ta sa lju­di­ma u či­jim oči­ma do­bi­jam od­raz ču­da­ka pre­ma ko­me, i ka­da bi hte­li, ne bi mo­gli is­po­lji­ti svo­je pra­ve oso­bi­ne za­pre­paš­će­ni neo­bič­noš­ću ono­ga što vi­de – u za­vi­sno­sti od ka­rak­te­ra – lju­bo­pi­tlji­voš­ću ili od­boj­noš­ću iza­zva­nom stra­hom ko­ji od dav­ni­na još kod pri­mi­tiv­nog čo­ve­ka iza­zi­va ne­po­zna­to.

Klub či­ta­la­ca sma­tram jed­nom od naj­re­pre­zen­ta­tiv­ni­jih ma­ni­fe­sta­ci­ja du­ha na­šeg vre­me­na, i že­le­ći da pra­tim nje­go­ve od­red­ni­ce, pri­ja­vio sam se na klu­b-li­stu. Na ne­ki na­čin sam se bes­prav­no use­lio, jer sam se pri­ja­vio pod pse­u­do­ni­mom i ni­sam zva­ni­čan član. Pa­ra­no­ič­no sam iš­če­ki­vao dan ka­da će­te me ot­kri­ti i ka­da će gra­đa sa­sta­vlje­na od va­ših ide­ja, ak­tiv­no­sti i od­lu­ka pre­sta­ti da pri­sti­že. Sa­da je ma­te­ri­ja ko­ju pro­u­ča­vam do­pu­nje­na neo­če­ki­va­nim da­rom u vi­du po­zor­ni­ce va­ših mi­sa­o­nih kom­plek­sa; pi­šem iz per­spek­ti­ve čo­ve­ka ko­ga je vre­me od­ba­ci­lo i osta­vi­lo za so­bom. Kao u Ze­no­no­voj apo­ri­ji „Ahil”, ma­la pred­nost po­sta­je pre­sud­na, a pro­ta­go­ni­sta ka­ska za onim što je, iako se kre­će upo­la spo­ri­je, pr­vo kre­nu­lo. Iako, stal­nim obo­ga­ći­va­njem zna­nja sma­nju­jem do­men pre­pre­ke u po­ku­ša­ju da spo­znam suš­ti­nu epo­he u ko­joj ži­vi­mo ili bar njen osnov­ni cre­do, ona mi do kra­ja osta­je ne­sa­zna­tlji­va, uvek is­ko­ra­ču­ju­ći is­pred me­ne. Pri­zna­jem i da je ova epo­ha pro­gu­ta­la moj lič­ni ži­vot i go­to­vo anu­li­ra­la sve mo­je na­po­re, na­me­re i na­de, kao i sva­ku de­lat­nost u ko­ju bih se upu­stio, pa sam od­u­stao od svo­jih am­bi­ci­ja i po­sve­tio se nje­nom ras­krin­ka­va­nju i eg­zor­ci­ra­nju nje­nih taj­nih mo­ći. Pri­li­ka da sa­znam va­še mo­ti­ve je­di­ni je put ka iz­la­zu ne sa­mo iz tre­nut­ne re­al­no­sti, već i jed­nog sna ko­ji me ne­mi­lo­srd­no pro­go­ni. Ho­dam uskom uli­com ko­ja ima ve­li­ki broj skret­ni­ca na ko­je se ne oba­zi­rem, on­da me neš­to na­glo po­vu­če da za­ko­ra­čim jed­nom od njih, uska uli­ca se pre­tva­ra u po­drum či­ja vra­ta ne­ko u de­li­ću se­kun­de gla­sno za­bra­vi, uda­ram u gvo­zde­ni zid, ali uza­lud, spa­se­nja ne­ma. Iz­vi­ni­te zbog ovo­li­kog oko­li­ša­nja, pri­stoj­nost mi na­la­že da vam se pred­sta­vim, to ne či­nim ni ime­nom, ni za­ni­ma­njem, ni po­re­klom, već onim naj­in­tim­ni­jim – svo­jim de­mo­ni­ma i ne­do­u­mi­ca­ma.

A sa­da, za­ka­sne­lo in me­di­as res! Kao ap­so­lut­na isti­na pri­hva­će­no je da se pra­vi­la Klu­ba či­ta­la­ca za­sni­va­ju na uni­ver­zal­nim na­če­li­ma ljud­skog ra­zu­ma, te da su ona za­jed­nič­ka za sva ljud­ska bi­ća, ne­za­vi­sno od to­ga ko­joj ve­ri, na­ci­ji i kul­tu­ri pri­pa­da­ju – bu­du­ći da se do njih do­la­zi ra­ci­o­nal­nim pro­miš­lja­njem. Ne znam da li vam je kao ugled­nim gra­đa­ni­ma, što po va­šim za­ni­ma­nji­ma mo­gu da za­klju­čim, po­zna­to da se po­je­din­ci ko­ji ne poš­tu­ju ove prin­ci­pe, pro­go­ne na oba­lu, gde sa osta­lim iz­gna­ni­ci­ma uče osno­ve či­ta­nja, tu­ma­če­nja i či­ta­lač­ke eti­ke. Ova ško­la po­zna­ta je kao Pro­je­kat pre­va­zi­la­že­nja skep­ti­ci­zma, gde se na­gla­ša­va da je sta­no­viš­te auto­no­mi­je ra­zu­ma ne­za­vi­sno od isto­rij­ski i so­ci­jal­no uslo­vlje­nih par­ti­ku­la­ri­stič­kih gle­diš­ta. „Či­ta­o­ci – ot­pad­ni­ci”, ka­ko zo­vu iz­gna­ni­ke na ovo ostr­vo, uče da ne iz­la­žu svo­je su­bjek­tiv­no miš­lje­nje, ko­je bi tre­ba­lo da pod­re­de uni­ver­zal­no va­že­ćim isti­na­ma ko­je pri­hva­ta­ju sva ra­ci­o­nal­na bi­ća, a ko­li­ko mi je po­zna­to, pro­ces nji­ho­vog pre­o­bra­ća­nja u či­ta­o­ce je du­go­tra­jan, ka­ko ovi sta­nov­ni­ci če­sto go­vo­re da ne shva­ta­ju šta pod­ra­zu­me­va „ra­zum” sa ko­jim tre­ba iz­jed­na­či­ti slo­bo­du. Cilj nji­ho­vog pre­va­spi­ta­va­nja je da do­đu do sa­zna­nja da suš­ti­na i nor­me ko­je od­re­đu­ju sva­kog či­ta­o­ca ima­ju po­re­klo u pri­ro­di stva­ri; či­ta­lač­ki iden­ti­tet ob­li­ku­ju im mre­žom du­žno­sti, dok je svr­ha ce­lo­kup­nog pro­jek­ta sklad­no druš­tvo u ko­me svi či­ta­o­ci de­le isti si­stem vred­no­sti i sla­žu se u svim osnov­nim pi­ta­nji­ma ljud­skog ži­vo­ta i tu­ma­če­nja tek­sto­va. Na­kon obu­ke, svi po­ha­đa­o­ci de­le iste sta­vo­ve o ra­du, pat­nji, pri­ja­telj­stvu, smr­ti, spa­se­nju, gre­hu i lju­ba­vi; niš­ta ne pred­sta­vlja pre­pre­ku ostva­re­nju osmiš­lje­nog pla­na, čak ni bo­le­sti, ra­to­vi i si­ro­maš­tvo. Klub či­ta­la­ca sva­ki ko­vi­tlac spre­ča­va kroz stal­no na­gla­ša­va­nje pi­ta­nja smi­sla, svr­he ži­vlje­nja i od­go­vor­no­sti.

Ovaj klub je za­sno­van na is­ti­ca­nju pra­va slo­bod­nog iz­bo­ra u pri­stu­pu li­te­ra­tu­ri i nje­nom tu­ma­če­nju, s na­gla­skom na či­nje­ni­ci da je slo­bo­dan iz­bor osno­va slo­bo­de, prem­da je opšte pri­hva­će­no miš­lje­nje da čo­vek u za­do­bi­ja­nju slo­bo­de mo­ra bi­ti do­sle­dan isti­na­ma ra­zu­ma kao ono­me što ga či­ni ra­ci­o­nal­nim bi­ćem. Zbog to­ga vla­da ube­đe­nje da iz­bor mo­že bi­ti sa­mo je­dan, što pro­iz­la­zi i iz ogra­ni­če­no­sti ljud­ske eg­zi­sten­ci­je. Zbog to­ga se sma­tra da je suš­tin­ska stvar da či­ta­o­ci ostva­re naj­bo­lji, od svih mo­gu­ćih iz­bo­ra tu­ma­če­nja, za­sno­van na prav­di i isti­ni, či­ju osno­vu či­ni ra­tio. Sva­ki či­ta­lac, pri­hva­ta­ju­ći prin­ci­pe Klu­ba či­ta­la­ca, mo­že da bi­ra pri­pad­nost od­re­đe­noj gru­pi, za­jed­ni­ci ili re­li­gi­ji, je­di­no na šta kao či­ta­lac ne­ma pra­vo je­ste da ne bu­de član Klu­ba či­ta­la­ca. Sa­mo član­stvu su do­stup­ne knji­ge i osta­li za­pi­si u svim ob­li­ci­ma. Mi ko­ji­ od­ri­ca­nje od svo­jih unu­traš­njih uve­re­nja do­ži­vlja­va­mo kao od­ri­ca­nje od sa­mog ži­vo­ta i ne mo­že­mo da pri­hva­ti­mo pra­vi­la Klu­ba či­ta­la­ca, za­u­vek smo odvo­je­ni od knji­ge. Lič­no, knji­ga­ma imam pri­stup sa­mo u se­ća­nju, sve ko­je sam po­se­do­vao ne­po­vrat­no su mi od­u­ze­te, a i sa­da se na­la­zim u is­ku­še­nju da se ne upu­stim u avan­tu­ru kr­še­nja pra­vi­la što mi je, pri­zna­jem, če­sto pa­da­lo na pa­met. Ipak, ti­me bih i dru­ge se­bič­no uveo u mrač­nu pu­ko­ti­nu ko­ja pred­sta­vlja moj ži­vot go­di­na­ma una­zad, a s još jed­nom po­sle­di­com uzro­ka ko­ji mi je na­met­nut, još te­že bih mo­gao da se po­mi­rim. Taj uzrok je uko­re­njen i u pra­vi­li­ma Klu­ba či­ta­la­ca i že­leo bih da sa­znam zaš­to ste do­pri­ne­li kre­i­ra­nju jed­nog sve­ta ko­ji u se­bi ne­ma ni­čeg go­sto­lju­bi­vog. Raz­miš­ljao sam i o to­me da ste na kom­pro­mis pri­sta­li iz lju­ba­vi pre­ma knji­ga­ma, ali to bi, ipak, bi­lo pa­ra­dok­sal­no, on­da ne bi­ste mo­gli da pri­hva­ti­te usvo­je­na pra­vi­la tu­ma­če­nja. Iz ve­re, pre sve­ga, u em­pa­ti­ju, pa tek on­da u ra­zum, oče­ku­jem s va­še stra­ne smi­slen od­go­vor, dok kod me­ne vaš pra­vil­nik ne pro­iz­vo­di niš­ta uz­vi­še­ni­je od unu­tar­njeg ne­spo­koj­stva i ner­vne na­preg­nu­to­sti.
 

nazad