Iz novih knjiga

Mirjana Kapetanović

SKUPNI PORTRET SLIKARA LAZARA DRLJAČE

(„Dobra knjiga”, Sarajevo, 2010)
 

Andrija

Šest go­di­na smo ja i mo­ja su­pru­ga Zo­ra pro­ve­li u naj­bli­ski­jim pri­ja­telj­skim od­no­si­ma sa sli­ka­rom La­za­rom Dr­lja­čom. Bi­li smo mla­di brač­ni par, sa tek ro­đe­nim si­nom i kćer­ki­com, ka­da smo sti­gli te 1964. go­di­ne na Bor­ke iz Ko­nji­ca da pre­u­zme­mo slu­žbe ko­je su nam do­di­je­lje­ne.

Ja sam bio op­štin­ski lu­gar sa za­du­že­njem da se bri­nem o lov­nom i ri­bo­lov­nom pod­ruč­ju na Bor­ci­ma i Bo­rač­kom je­ze­ru u tim po­čet­nim da­ni­ma tu­ri­zma u Op­šti­ni Ko­njic, a su­pru­ga Zo­ra je do­bi­la po­sao ku­ha­ri­ce u ho­te­lu Bo­ra­šni­ca na Bo­rač­kom je­ze­ru.

Ne­ka­ko od­mah po do­la­sku na no­vo rad­no mje­sto, imao sam se pri­li­ku upo­zna­ti sa le­gen­dar­nim sli­ka­rom ko­ji se po­vu­kao iz ci­vi­li­za­ci­je i još dav­ne 1932. go­di­ne do­šao ži­vje­ti na Bor­ke. Do ta­da ni­ka­da ni­sam vi­dio ži­vog sli­ka­ra i nje­go­vo dje­lo. Da iskre­no ka­žem, sli­kar­stvo me ni­je ni­ka­da za­ni­ma­lo, ali su­sret sa sli­ka­rom, ko­ji je kao i ja bio za­lju­blje­nik u pri­ro­du i jed­no­stav­ni ži­vot, ri­je­ke i je­ze­ra i snje­žne pla­nin­ske vr­ho­ve Pre­nja, mno­go mi je zna­čio. Iz­me­đu nas dvo­ji­ce je od­mah si­jev­nu­la ona ri­jet­ka iskra pre­po­zna­va­nja iz­me­đu du­ša ko­je su sa­mo vanj­ski gle­da­no raz­li­či­te, ali ih po­ve­zu­ju one čud­ne, taj­ne ni­ti, či­je zna­če­nje i po­sto­ja­nje sa­mo Stvo­ri­telj zna.

On je bio sta­rac od pre­ko osam­de­set go­di­na. U to vri­je­me je ži­vio u Šan­ti­ća vi­li, ko­ju mu je do­di­je­li­la na ko­ri­šte­nje Op­šti­na Ko­njic.Htio se pot­pu­no po­sve­ti­ti svom ra­du. Ni­je mi ni ču­do što ni­je pod­no­sio da se lju­di mo­ta­ju oko nje­ga. Lju­di zna­ju po­ne­kad bi­ti ja­ko  na­pad­ni i do­sad­ni, a on je sa­mo že­lio svoj mir. Če­sto su zna­li iz Sa­ra­je­va da do­đu ne­ki umi­jet­ni­ci, no­vi­na­ri, pa i po­li­ti­ča­ri, da ga obi­đu i da sa njim po­raz­go­va­ra­ju.

Ni­ka­da ni­sam do­zvo­lio da ga ne­ko pro­vo­ci­ra ako sam bio u bli­zi­ni, a bi­lo je i ta­kvih slu­ča­je­va.

On bi se ta­da za­tva­rao u svo­ju so­bu i ni­je htio ni­ko­me da otvo­ri. Ka­da bi mu ku­ca­li na vra­ta znao je sa­mo od­sječ­no da ka­že:
“Ko si ti? Šta ćeš? Ti me­ni čo­vje­če ne tre­baš.”

I dok do­sad­ni po­sje­ti­lac ne bi oti­šao on ni­je pro­ma­ljao gla­vu iz so­be.

Ri­jet­ki su bi­li oni ko­ji­ma je La­zar Dr­lja­ča po­kla­njao po­vje­re­nje. Ni­je za­la­zio u ku­će na Bor­ci­ma i u Ko­nji­cu. Sa­mo je kod me­ne i još mo­žda u dvi­je ku­će ra­do do­la­zio. Po­ja­vlji­vao se iz­ne­na­da i ti­ho bi sjeo na sto­li­cu.

Ri­jet­ko je pri­hva­tao bi­lo ka­kvu čast. Za ka­fu je go­vo­rio da je to otrov i u ri­jet­kim pri­li­ka­ma ka­da je pri­hva­tao da po­pi­je sa na­ma ko­ji fil­džan, ski­dao je kaj­mak i go­vo­rio da je sav otrov u nje­mu skon­cen­tri­san.


Zo­ra

Hra­nu obič­no ni­je pri­hva­tao od nas, naj­če­šće go­vo­re­ći ka­ko se do­bro naj­eo. A jeo je ne­vje­ro­vat­no ma­lo.

Za ci­je­li dan po­jeo bi sa­mo jed­no ku­ha­no ja­je, ma­li ko­ma­dić hlje­ba i ne­što šum­skih bo­bi­ca i plo­do­va ko­je bi sa­ku­pio. Bi­lo mi je čud­no ka­ko bi ja­je i onaj ko­ma­dić hlje­ba pre­sje­kao na tri di­je­la i to ras­po­re­dio na tri dnev­na obro­ka. Če­sto mi je go­vo­rio ka­ko ne­ma ve­ćeg zla za ti­je­lo i ži­vot ne­go se na­je­sti na­ve­čer. Po­ne­kad bi ulo­vio ko­ju ri­bu i naj­če­šće je pri­pre­mao ku­ha­nu, ne is­pr­že­nu. Mi­slim da je taj­na nje­go­ve vi­tal­no­sti i zdra­vlja  bi­la upra­vo u tom na­či­nu is­hra­ne. 


An­dri­ja

Jed­ne pri­li­ke La­zar je ulo­vio ogrom­nu ri­bu, bi­lo je u njoj naj­ma­nje osam ki­lo­gra­ma. Bo­ga mi, svi ko­ji smo se tu na­šli di­vi­li smo se nje­go­vom tro­fe­ju, jer je on imao za­i­sta sla­be spra­ve za ri­bo­lov.

Imao je ne­ka­kvu sta­ru ro­lu i bam­bu­sov štap, a si­lik mu je bio pre­slab za ta­kvu gr­do­si­ju. Ali bi­lo ka­ko bi­lo, on ju je iz­vu­kao i mo­gu vam re­ći da je bio ja­ko po­no­san na taj svoj ulov. Svi mi ko­li­ko god nas je bi­lo u ho­te­lu “Bo­ra­šni­ci” za­po­sle­nih oku­pi­li smo se oko sli­ka­ra i nje­go­vog tro­fe­ja, di­vi­li se, za­gle­da­li ri­bu sa svih stra­na, a on je uži­vao.

Pi­ta­li smo ga šta će uči­ni­ti sa tom ri­be­ti­nom. Pa­da­li su pri­je­dlo­zi da je pro­da, jer do­bio bi za­i­sta mno­go no­va­ca za nju, ne­ko re­če da je sta­vi kod nas u fri­ži­der, pa da uzi­ma po ko­mad kad mu tre­ba, ali on se na na­še ču­đe­nje od­lu­čio na to da osu­ši ri­bu. Sad, mi smo zna­li da u ne­kim kra­je­vi­ma, u Dal­ma­ci­ji, za­i­sta lju­di su­še ri­bu, ali tre­ba­lo je sva­ka­ko zna­ti po­stu­pak ka­ko se to ra­di. Pi­tao sam La­za­ra zna li on ka­ko to tre­ba ura­di­ti, a on sa­mo­u­vje­re­no re­če da zna.

Od­nio je ri­be­ti­nu do svo­je ku­će i obje­sio je ona­ko ci­je­lu na jed­no dr­vo i iz­lo­žio sun­cu. Ka­da sam na­kon dva da­na do­šao da ga po­sje­tim gle­dam na onom dr­ve­tu sa­mo ko­šću­ri­ne od ri­be, a is­pod dr­ve­ta go­mi­la usmr­đe­nog me­sa ko­je je jed­no­stav­no sa­mo skli­znu­lo sa ko­sti­ju, a sli­kar tu­žan sje­di kraj one smr­dlji­ve ka­še od ri­be.

A, če­sto je išao u ri­bo­lov na Ne­re­tvu. Naj­vi­še je vo­lio ri­ba­ri­ti na Ban Vi­ru i u Bu­ko­vi­ci. Do mje­sta za ri­bo­lov obič­no je sto­pi­rao po ko­je ri­jet­ko vo­zi­lo ko­je bi pro­la­zi­lo pre­ko Bo­ra­ka. Jed­ne pri­li­ke sto­pi­rao je na ce­sti ka­da mu sta­de švaj­car­ski brač­ni par. Vo­zi­li su ne­ku sta­ru šklo­po­ci­ju od mer­ce­de­sa ko­ju su iz­naj­mi­li za lje­to­va­nje. Pri­mi­li su čud­nog sto­pe­ra i usko­ro su se po­če­li vr­po­lji­ti, jer se od sli­ka­ra ši­rio ne­pri­ja­tan mi­ris usta­ja­lo­sti i neo­pra­ne odje­će. Že­na, kao že­na, po­če na nje­mač­kom spo­či­ta­va­ti mu­žu.

“Pa, ti za­i­sta ni­si pri zdra­voj pa­me­ti ka­da pri­maš u auto ova­kvog sta­rog lu­đa­ka. Sve ti je mo­ra­lo bi­ti ja­sno čim si vi­dio da no­si zim­ski ka­put na plus tri­de­set.”
La­zar joj na teč­nom nje­mač­kom od­go­vo­ri:
“Dra­ga go­spo­đo, ja ni­sam lu­đak, no­sim zim­ski ka­put, jer mi je zbog re­u­ma­ti­zma stal­no hlad­no.”

Švaj­car­ci se ma­lo za­ču­di­še ovom od­go­vo­ru na nje­mač­kom je­zi­ku, ali že­na ne iz­dr­ža, pa opet za­je­dlji­vo pri­go­vo­ri mu­žu, ali sa­da na fran­cu­skom:
“Zbog tvo­je glu­po­sti sa­da mo­ram tr­pje­ti za­dah ovog klo­ša­ra.”
La­zar joj sa­da na fran­cu­skom od­go­vo­ri:
“Ne, go­spo­đo, ja ni­sam klo­šar. Do­du­še, dok sam ži­vio u Pa­ri­zu ne­ko­li­ko sam pu­ta spa­vao is­pod mo­sto­va, ali sa­mo dok sam sli­kao iz­la­zak sun­ca na Se­ni. Sta­no­vao sam da­le­ko od ri­je­ke, pa mi je ta­ko bi­lo zgod­ni­je da uhva­tim pra­vi tre­nu­tak i svi­je­tlost.”
Već pri­lič­no iz­ne­na­đe­ni Švaj­car­ci se zgle­da­še iz­me­đu se­be, ka­da muž po­ma­lo iro­nič­no na ta­li­jan­skom re­če:
“Ka­že da je sli­kar, a kla­dim se da ni­ka­da ni­je ni čuo, na pri­mjer, za Mo­di­lja­ni­ja.”
Na to će La­zar na sa­vr­še­nom ta­li­jan­skom:
“Ne sa­mo da sam po­zna­vao Ama­dea Mo­di­lja­ni­ja, ne­go sam mu re­do­vi­to po­su­đi­vao no­vac, a pu­no pu­ta ga na­kon pi­jan­ki no­sio na ovim le­đi­ma i tri­je­znio. A, sa­da za­u­sta­vi auto, jer mo­ra da sam i lu­đak i klo­šar ka­da sa va­ma pro­sta­ci­ma  imam po­sla.”

Jed­ne pri­li­ke, ne­gdje 1966. go­di­ne do­šli su nam na Bo­rač­ko je­ze­ro u ho­tel “Bo­ra­šni­ca”, go­sti iz Nje­mač­ke, po­sta­ri­ji brač­ni par. Vo­lje­li su da vi­de i is­ku­se sve što mo­že pru­ži­ti ovaj li­je­pi kraj i ta­ko sam od­lu­čio da ih po­ve­dem u ri­bo­lov na Ban vir. Ni­je­mac je vo­zio svoj luk­su­zni auto­mo­bil ka­da nas ne­da­le­ko od Bo­rač­kog je­ze­ra na pu­tu pre­ma Gla­va­ti­če­vu za­u­sta­vi ma­ha­njem ru­ku La­zar Dr­lja­ča.

Ni­jem­ci su u ču­du po­sma­tra­li čud­nu spo­do­bu ne zna­ju­ći šta že­li od njih. Ja sam im ob­ja­snio da je to moj pri­ja­telj, sli­kar, da i on že­li ići u ri­bo­lov. Po­ve­zli smo ga. Ma­lo je raz­go­va­rao sa nje­mač­kim pa­rom, ali je uglav­nom sje­dio ti­ho sku­pljen na zad­njem sje­di­štu. Že­na nas je po­ča­sti­la ne­kim kek­som i so­kom.

Ta­da sam pr­vi put vi­dio sok u li­men­ci. Ka­da smo sti­gli na od­re­di­šte ja sam od­mah oti­šao niz Ne­re­tvu, pre­ma Ka­njo­nu, jer sam znao da ću ta­mo si­gur­no ulo­vi­ti ri­be, a brač­ni par i La­zar osta­li su na pje­šča­noj pla­ži Ban vi­ra. Ka­da sam se na­kon ne­ko­li­ko sa­ti vra­tio sa po­za­ma­šnim ulo­vom, ugle­dah na pi­je­sku sje­de Ni­jem­ci i La­zar Dr­lja­ča i u ti­ši­ni je­du svoj ru­čak.

Od­mah sam vi­dio da on po svom obi­ča­ju je­de sa­mo ono što je sam pri­re­dio, ne pri­hva­ta­ju­ći ni­ti di­je­lić obil­nog obro­ka ko­ji smo mi po­ni­je­li sa so­bom. Ja sam ožed­nio na vo­di i ona­ko u slast po­pih sok ko­ji sam do­bio od one že­ne.

Ka­da sam po­pio, po na­šem obi­ča­ju za­fr­lja­cim kon­zer­vu na sred Ne­re­tve, ne­ka vo­da no­si.

Šva­be se sa­mo zgle­da­še iz­me­đu se­be, ali mi ni­šta ne re­ko­še. Ka­da su za­vr­ši­li obrok, Ni­je­mac is­ko­pa jed­nu ru­pu u pi­je­sku i sve ot­pat­ke ko­ji su osta­li iza nje­ga i že­ne, ali i ogu­lji­nu od ja­je­ta i gla­vi­ce lu­ka ko­je je La­zar osta­vio na pi­je­sku, za­ko­pa u onu ru­pu, pa li­je­po po­rav­na pi­je­sak i uta­ba no­ga­ma ta­ko da ni­ko ne bi re­kao da je tu ne­što bi­lo.

La­zar je to ni­je­mo po­sma­trao, pa se on­da ras­ku­ka iz sveg gla­sa:
“An­dri­ja moj što se ja i ti da­nas osra­mo­ti­smo pred ovim lju­di­ma i pred ovom bož­jom lje­po­tom. Ni­kad ovo se­bi ne­ću opro­sti­ti.”

I da zna­te, da je če­sto to spo­mi­njao ka­ko su Šva­be, na­ma lju­di­ma ko­ji ži­vi­mo u pri­ro­di i od pri­ro­de, odr­ža­li pre­da­va­nje ka­kvo ni­ka­da ni­smo ima­li.

Sli­kar je če­sto znao do­ći kod me­ne i mo­je Zo­re u po­sje­tu. Nje­ga ni­ste mo­gli po­zva­ti na si­je­lo kao što bi po­zva­li osta­le kom­ši­je i pri­ja­te­lje. On je do­la­zio i od­la­zio sa­mo on­da ka­da je to nje­mu bio će­if. I ni­ko ga ni­je mo­gao na­go­vo­ri­ti da sli­ka ne­što što on ne bi že­lio.

Bi­lo je mno­go slu­ča­je­va da su do­la­zi­li ra­zni funk­ci­o­ne­ri iz Sa­ra­je­va sa na­mje­rom da na­go­vo­re sli­ka­ra da im na­pra­vi por­tret, ali to ni­je pa­li­lo kod nje­ga. Jed­ne pri­li­ke, po­čeo je ra­di­ti por­tret ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Sre­za Ko­njic, Ha­dži­je Džum­hu­ra, ali ka­da mu se ovaj ne­što za­mje­rio po­de­rao je sli­ku u jed­nom po­te­zu.

U ve­zi to­ga is­pri­čao bih vam i za­ni­mljiv slu­čaj ka­ko je sli­kao mo­ju su­pru­gu Zo­ru i na­šu dje­cu.Ta sli­ka ko­ju je na­zvao “Maj­ka sa dje­com” jed­na je od ri­jet­kih sli­ka ko­je su sa­ču­va­ne. Ka­da mi je ku­ća bi­la opljač­ka­na u ovom pro­te­klom ra­tu, vje­ruj­te da sam po po­vrat­ku pr­vo po­gle­dao da li mi je sli­ka sa­ču­va­na. Na njoj je La­zar Dr­lja­ča na­pi­sao da je po­kla­nja An­dri­ji An­đe­li­ću.

Mno­gi su lju­di do­la­zi­li sa svih stra­na svi­je­ta i nu­di­li mi fan­ta­stič­ne su­me nov­ca za sli­ku, ali ja bih im sa­mo od­go­vo­rio:
“Pa, ka­ko bih vam mo­gao pro­da­ti svo­ju že­nu i dje­cu.”

Za­i­sta to je ne­pro­ci­je­nji­va vri­jed­nost u mom do­mu.
 

nazad