O knjigama

Vitomir Teofilović

JEDINA ISTINA LJUBAV

(Miro Radmilović: Apoteoza, „Alma“, Beograd, 2010)

Pe­snič­ki trip­tih Mi­ra Rad­mi­lo­vi­ća či­ne tri ve­li­ke te­mat­ske ce­li­ne. Pr­vu, sa po­e­tič­ki i zna­čenj­ski in­di­ka­tiv­nim na­slo­vom „Es­ha­to­lo­ško-li­ro­zof­ska pe­sma o Tre­nut­ku ko­ji ni­je pro­me­nio ni­šta“, či­ne re­flek­siv­ni sti­ho­vi po­sve­će­ni re­tro­spek­ti­vi isto­ri­je, ako pod isto­ri­jom pod­ra­zu­me­va­mo zbir­no ime ukup­nog raz­vo­ja čo­ve­čan­stva – po­li­tič­kog, pri­vred­nog, kul­tur­nog... Dru­ga te­mat­ska ce­li­na, po­e­ma „Po­e­zi­ja klov­na“, kao što i sam njen na­slov na­go­ve­šta­va, či­ne re­flek­si­je ko­je pod  is­ko­še­nim, hu­mo­ri­stič­ko-sa­ti­rič­nim uglom sa­gle­da­va­ju do­sa­da­šnji ma­te­ri­jal­ni i du­hov­ni raz­voj ci­vi­li­za­ci­je. Tre­ći deo trip­ti­ha su lir­sko-kon­tem­pla­tiv­ni sti­ho­vi ko­ji sla­ve lju­bav, „je­di­nu isti­nu“ i je­di­no is­ho­di­šte čo­ve­čan­stva na bes­pu­ću. Otu­da i na­ziv „Apo­te­o­za“ ove te­mat­ske ce­li­ne.

„Tre­nu­tak ko­ji ni­je pro­me­nio ni­šta“, kao svo­je­vr­sni „ve­li­ki pra­sak“ bi­ća zva­nog čo­vek, sa­ži­ma u se­bi svu dra­mu i sav kon­ti­nu­um raz­vo­ja čo­ve­čan­stva, od „da­na po­sta­nja“, vo­do­del­ni­ce ko­ja je čo­ve­ka odvo­ji­la od ži­vo­tinj­skih pre­da­ka, pa pre­ko ple­men­skog ži­vo­ta i drev­nih mi­to­va, do da­na­šnjeg do­ba atom­ske ener­gi­je, elek­tro­ni­ke i ko­smo­na­u­ti­ke. Po­ra­zan na­ziv uvod­ne po­e­me Rad­mi­lo­vi­će­ve knji­ge pe­sa­ma na­go­ve­šta­va su­mor­nu, pe­si­mi­stič­ku vi­zu­ru i cr­no­hu­mor­nu vi­vi­sek­ci­ju či­ta­vog do­sa­da­šnjeg to­ka isto­ri­je. Ot­ku­da taj pe­si­mi­zam u kon­tek­stu sve br­žeg pro­gre­sa, ima li taj i to­li­ki kon­trast su­mor­ne pe­snič­ke vi­zi­je i sve ve­će raz­u­đe­no­sti isto­ri­je re­al­no po­kri­će ili je ta vi­zi­ja sa­mo iz­raz ne­ke pe­sni­ko­ve lič­ne jed­na­či­ne, hi­per­bo­la lič­ne osu­je­će­no­sti, fru­stra­ci­je lič­no­sti ko­ja je na mar­gi­ni dru­štva ume­sto da je, shod­no svo­joj vred­no­sti i oso­be­no­sti, u nje­noj sre­di­šnoj ma­ti­ci i ma­tri­ci? Pe­snik je ve­o­ma sve­stan ove di­le­me i nje­nih im­pli­ka­ci­ja, sto­ga raz­vi­ja svo­je pe­snič­ke sli­ke i opa­ske ne sa­mo u rav­ni sin­hro­ni­je, op­šte pla­ne­tar­ne ma­pe te­ma i mo­ti­va, raz­vi­je­ne do svo­je­vr­sne ko­smo­go­ni­je, već i u rav­ni di­ja­hro­ni­je, kao re­tro­spek­ti­vu ko­ja se­že od ljud­skih po­če­ta­ka do na­ših da­na.

Pe­snik ne spo­ri sve di­na­mič­ni­ji i sve raz­u­đe­ni­ji raz­voj ljud­skog dru­štva, he­ge­lov­ski re­če­no: sve ve­ći broj svoj­sta­va i od­re­da­ba  ukup­nog ma­te­ri­jal­no-teh­nič­kog kon­tin­gen­ta i do­ga­đaj­no­sti unu­tar sve­ko­li­kog ljud­skog ho­ri­zon­ta i do­se­ga dej­stva. On pred nas po­da­sti­re či­tav in­ven­tar ljud­skog teh­nič­kog ge­ni­ja, evo­ci­ra­ju­ći nam ključ­ne eta­pe po­li­tič­ke i pri­vred­ne isto­ri­je, ali sav taj ar­se­nal ne­sum­nji­vih i na­o­ko ve­li­kih uspe­ha i do­stig­nu­ća ospo­ra­va sa vred­no­sne tač­ke gle­di­šta, iz per­spek­ti­ve nji­ho­ve hu­ma­no­sti – ko­li­ko su svi ti sil­ni iz­u­mi, ču­ve­ne voj­ne po­be­de, po­li­tič­ke i na­uč­no-teh­nič­ke re­vo­lu­ci­je do­pri­ne­le du­bi­ni, le­po­ti i či­sto­ti ljud­ske du­še?

Pe­snik je ve­o­ma raz­o­ča­ran i ukup­nim po­li­tič­kim pro­fi­lom, glo­bal­nom ma­pom, i teh­nič­kim im­pli­ka­ci­ja­ma na ljud­ski ži­vot u naj­ši­rim, svet­skim raz­me­ra­ma. Fi­lo­zof­ski re­če­no – a ima­mo pra­vo na fi­lo­zof­ski žar­gon po­što je i sam pe­snik fi­lo­zof i ši­ro­ko upu­ćen u fi­lo­zof­sku lek­ti­ru – svet je u či­ta­vom svom raz­vo­ju ostao u sfe­ri fe­no­me­no­lo­gi­je, u rav­ni pri­vi­da, i ne sa­mo ne do­se­že bi­će po se­bi i za se­be, već se čak uda­lja­va od nje­ga! Ka­ko bi to re­kli eg­zi­sten­ci­ja­li­sti, ob­u­zeo nas je „za­bo­rav bi­ća“, ma­te­ri­jal­no je za­pre­ta­lo du­hov­no i du­šev­no, po­ti­snu­lo u po­za­di­nu i ne­vid, skraj­nu­lo na sam rub ho­ri­zon­ta. „Ima­ti“ je po­sta­lo ra­i­son d` etre, „bi­ti“ je po­to­nu­lo u svo­ju su­prot­nost, do­bi­lo sta­tus ne-bi­ća, sen­ke i te­go­be po­sto­ja­nja! Taj su­no­vrat bi­ća, po pe­sni­ku, do­go­dio se zbog op­šte pre­vla­sti ma­te­ri­jal­nog in­te­re­sa, „u pu­sto­ši  čo­ve­ko­ve po­hle­pe“. To se do­go­di­lo zbog po­sto­ja­ne i op­šte ero­zi­je smi­sla po­sto­ja­nja čo­ve­ka kao čo­ve­ka, ka­ko kri­vi­com moć­ni­ka i nji­ho­vih ide­o­lo­ga, ta­ko i kri­vi­com pot­či­nje­nih i la­i­ka, kri­vim već sa­mim svo­jim mi­re­njem sa ne­ljud­skim okol­no­sti­ma. Od­su­stvo slo­bo­de je dvo­stru­ki pro­iz­vod, i onih go­re i onih do­le, a pe­snik s tu­gom za­pa­ža da su i mno­gi bor­ci za slo­bo­du bi­li ne­do­ra­sli tom uz­vi­še­nom ci­lju, mno­gi od njih „tra­že­ći slo­bo­du ne zna­ju­ći šta će po­sle s njom, osim da je odu­zmu dru­gi­ma!“

„Tre­nu­tak ko­ji (je) mno­go to­ga hteo (...) osta­je skri­ven du­bo­ko u ne­koj pe­ći­ni (...) du­še“, u gra­ni­ca­ma pu­ke ma­te­ri­jal­no­sti: „Sta­nje ma­te­ri­je se me­nja, sve osta­lo je isto!“ – ci­ti­ra pe­snik fi­lo­zof­ski re­zi­me kao cir­cu­lus vi­ti­o­sus ma­te­ri­jal­no­sti li­še­ne du­hov­no­sti.  Čo­vek je, su­bli­mi­ra pe­snik, „pro­me­nio (..) mno­go to­ga, ali na ža­lost ostao je isti: su­rov, po­hle­pan i su­je­tan.“ Ma­da je svo­ju za­vr­šnu po­e­mu za­mi­slio kao osve­tlje­nje i te­ma­ti­za­ci­ju pu­ta ka spa­su i is­ku­plje­nju, na­go­ve­šta­va već ov­de to je­di­no ljud­sko is­ho­di­šte: „Pam­ti se (...) sa­mo vre­me lju­ba­vi i če­žnje, (...) ne­žni do­di­ri vo­lje­nog bi­ća“.

Po­što je na­lik ora­nju mo­ra bor­ba pro­tiv raz­u­zda­nog pri­vi­da bi­ća, oven­ča­nog lo­vo­ro­vim ven­ci­ma teh­nič­kih do­stig­nu­ća i sve la­god­ni­jeg ži­vo­ta, pe­snik je pri­mo­ran da se la­ti na­o­ko iš­ča­še­ne, klov­nov­ske pro­jek­ci­je, da bi iz nje pro­vo­ka­tiv­ni­je i plo­do­tvor­ni­je osve­tlio bez­da­ne teh­nič­kog uma, upreg­nu­tog u voj­ne i po­li­tič­ke in­te­re­se svet­skih moć­ni­ka. Pse­u­do­svet, svet mo­ći bez du­še, po­se­du­je mo­ćan pse­u­do­je­zik, pse­u­do­lo­gi­ku i pse­u­do­ar­gu­men­ta­ci­ju; dr­že­ći u ru­ka­ma glo­bal­ne me­di­je, uzap­tio je ce­lo­kup­no jav­no mne­nje. Za­to je hu­ma­ni­sti­ma neo­p­hod­na klov­nov­ska pro­jek­ci­ja, vi­zu­ra ko­ja se u vi­du „dvor­ske lu­de“ po­ka­za­la plo­do­tvor­nom, čak i spa­so­no­snom, kroz či­ta­ve mi­le­ni­ju­me kao ko­rek­tiv u raz­u­me­va­nju stvar­no­sti, kao efi­ka­san ras­tva­rač ma­ski, kao lu­ci­dan i du­ho­vit mig ka isti­ni. Kroz uka­zi­va­nje na pro­ce­pe i bez­da­ne smi­sla, na na­pr­sli­ne ofi­ci­jel­ne lo­gi­ke i re­to­ri­ke, na ru­žno, glu­po i sme­šno u pse­u­do­o­zbilj­nim stva­ri­ma i sta­nji­ma, klov­nov­ska op­ti­ka bi­la je ko­rek­tiv i ču­var onog zr­na smi­sla za­slu­žnog što se za­bo­rav bi­ća ni­je ulio u sve po­re sva­ko­dne­vi­ce i pro­ši­rio do kraj­njih gra­ni­ca ho­ri­zon­ta, oso­be­ni sve­dok i ču­var ose­ća­ja za isti­nu i prav­du. Efi­ka­snost „lu­dog ugla“ če­sto je bi­la je­di­ni spas lo­go­sa i eto­sa, sig­nal­na lam­pi­ca na gra­ni­ci smi­sla i be­smi­sla. Ni­je slu­čaj­no što je Era­zmo Ro­ter­dam­ski, sa „Po­hva­lom lu­do­sti“, već po­la mi­le­ni­ju­ma dra­go­ce­ni sve­ti­o­nik i da­le­ko­se­žni ori­jen­tir za ra­za­bi­ra­nja ljud­skog i ne­ljud­skog. Ni­je slu­čaj­no ni što je mi­sao upra­vo ovog ve­li­ka­na mo­to po­e­me „Po­e­zi­ja klov­na“, mi­sao ko­ja je i tak­tič­ki mo­dus pre­ži­vlja­va­nja u su­ro­vim vre­me­ni­ma i Her­me­sov mig bu­du­ćim vre­me­ni­ma: „Naj­ve­ća mu­drost je u to­me da se pra­viš lud ka­da tre­ba.“

Bor­ba pro­tiv la­ži i zla je te­ška i ne­iz­ve­sna po­što je, upo­zo­ra­va nas pe­snik, laž is­tka­la ne sa­mo pa­u­či­nu pro­stra­nu kao svet, već ju je i ma­ski­ra­la Po­tem­ki­no­vim ku­li­sa­ma, lu­ka­vo po­de­še­nim za sve uku­se i proh­te­ve: „Isti­na je gor­ka i osu­đu­je, laž je slat­ka i soč­na, oslo­ba­đa ilu­zi­ja­ma i raz­bi­bri­gom (...) đa­vol­ski lu­ka­vo. (...) Kao ne­vi­dlji­va bo­lest ula­zi u lju­de, ne­sreć­ni­ke oma­đi­ja­ne (...) be­stid­nim nov­cem.“ Da bi se po­be­di­lo u toj bor­bi Da­vi­da pro­tiv Go­li­ja­ta, du­še sa ma­te­ri­jom, „sva­ko od nas mo­ra da se ro­di u svom du­hu“, da vas­po­sta­vi iskon­sku raz­li­ku čo­ve­ka „od bi­ća ko­ja le­te, pli­va­ju ili tr­če na če­ti­ri no­ge.“ Upr­kos neo­do­lji­voj za­vo­dlji­vo­sti la­kih i tre­nut­nih za­do­volj­sta­va, pe­snik ni­je pe­si­mi­sta – već sa­ma di­ja­lek­ti­ka (o)la­kog za­do­volj­stva no­si u se­bi kli­cu pro­pa­sti: „Hle­ba i iga­ra“ ni­kad do­sta! Ni­ka­kav rast ma­te­ri­je ne mo­že da na­dok­na­di od­su­stvo du­še, jed­nog da­na će, po­put ba­lo­na ko­ji se ši­ri iz­nad svo­jih mo­guć­no­sti, do­ći do pr­ska­nja, do unu­tar­njeg kra­ha. 

Ako je osve­tlja­va­nje lu­di­la smi­sla, po­sr­ta­nja lo­go­sa i eto­sa, u zna­ku pri­zi­va bu­đe­nja uma i sa­mo­sve­sti, pra­vo is­ho­di­šte, vr­hun­ski smi­sao ljud­skog po­sto­ja­nja je – lju­bav. Za­to je u pe­sni­ko­voj vi­zi­ji ona vi­še ne­go vr­hun­ska vred­nost, ona je si­no­nim svih vr­li­na i le­po­ta ovo­ga sve­ta, me­ta­fo­ra za sve ljud­sko, ema­na­ci­ja sa­me du­še, oslo­bo­đe­ne i oči­šće­ne od svih pri­me­sa si­le i zla.

Mo­to „Apo­te­o­ze“ či­ne Bor­he­so­vi sti­ho­vi, a naš pe­snik ih pot­kre­plju­je lič­nim uvi­di­ma i is­ku­stvi­ma. Ži­vot bez lju­ba­vi je sa­mo pri­vid ži­vo­ta, od­sut­no pri­sut­stvo, sen­ka bez bi­ća. Tu bol­nu isti­nu pe­snik su­bli­mi­ra pri­zi­va­ju­ći zna­me­ni­te sin­tag­me Um­ber­ta Eka: „Ne­gde sam bio od­su­tan, a nig­de ni­sam bio pri­su­tan.“ Us­hi­će­nje lju­ba­vlju ne­ma gra­ni­ca, to ose­ća­nje je ta­ko či­sto i sna­žno da se pe­snik ne li­bi da ga iz­ra­zi u naj­jed­no­stav­ni­jem vi­du, po­put ču­ve­nih us­klič­ni­ka „Eure­ka!“ ili: „Ec­ce ho­mo!“: „Taj­nu i ključ (...) od­go­net­nu­li smo mi, ma­le­na, ti i ja.“

Raz­u­me se, pe­snik ni­je mo­gao da osta­ne sa­mo pri us­hi­tu – či­ta­va tre­ća po­e­ma ovog trip­ti­ha je te­ma­ti­za­ci­ja lju­ba­vi, nje­ni sti­ho­vi su ver­bal­ni ana­lo­gon zvuč­nih mo­ti­va mu­zič­ke sim­fo­ni­je po­sve­će­ne lju­ba­vi: „Tvo­je ime, Pe­ne­lo­po, po­no­vo me ro­di­lo (...) tvo­je ime po­sta­lo je za­vet­no, iz­bri­sa­lo je svu uza­lud­nost.“

Lju­bav oza­ru­je či­tav pe­sni­kov ho­ri­zont, i spolj­ni i unu­tar­nji, po­sta­je pri­mar­ni i eg­zi­sten­ci­jal­ni i po­e­tič­ki ključ i is­hod: „Mo­žda po­e­zi­ja ne po­sto­ji (...). Ako po­sto­ji (...) po­tre­ban je ube­dljiv raz­log, ima li ube­dlji­vi­jeg raz­lo­ga od lju­ba­vi?!“

Ne za­sni­va pe­snik svo­ju lju­bav­nu ko­smo­go­ni­ju sa­mo na ma­gi­ji lič­ne us­hi­će­no­sti, lju­bav je iz­vor ljud­sko­sti još dok su lju­di bi­li na po­če­ci­ma svog bi­ti­sa­nja i sa­mo­ra­zu­me­va­nja: „Slut­nje pra­sta­rih mi­to­va uvek se ob­i­sti­nju­ju kao za­ve­ti bu­duć­no­sti“. Lju­bav se ne mo­že ob­ja­sni­ti ni opi­sa­ti po­sred­stvom ovih ili onih eg­zi­sten­ci­jal­nih i psi­ho­lo­ških po­tre­ba i okol­no­sti, ona je iskon­sko ose­ća­nje: „Lju­bav ni­je mo­gu­će pro­tu­ma­či­ti ni opi­sa­ti sa­mo ne­spo­koj­stvom, ni ope­va­ti iz­gnan­stvom i bek­stvom od Bo­ži­je mi­lo­sti (...).“ Iako ro­đe­na i uvek ve­za­na za „sad“ i „ov­de“, za ne­po­sred­nost do­ži­vlja­ja, lju­bav na­di­la­zi efe­mer­nost, ona je spo­na iz­me­đu na­šeg tro­šnog ja i nje­go­ve več­ne po­seb­no­sti i ne­po­no­vlji­vo­sti, sto­žer­na ver­ti­ka­la na­šeg po­sto­ja­nja, sa­da­šnjeg tre­nut­ka i več­no­sti: „Lju­bav je tre­nu­tak več­no­sti, naj­du­ži tre­nu­tak ko­ji po­sto­ji u na­ma.“

Kao iskon­sko oza­re­nje, kao sve­tlost ko­ja ras­pr­šu­je svu ta­mu sve­ta, lju­bav je ne sa­mo pu­to­kaz već i ener­gi­ja ko­ja pre­ta­če zlo u do­bro, od onog naj­bli­žeg, u na­ma i po­red nas, pre­ko dru­štve­nih i dr­žav­nih me­đa, do ko­smič­kih pro­stran­sta­va: „Lju­bav je ote­ra­la mr­tvi­lo epo­ha, od­ba­ci­li smo oruž­je i ma­ske, od­ba­ci­li smo gnev i po­re­dak sve­ta, či­stog du­ha (...). Udah­nu­la si žud­nju i svi­ta­nje u va­si­on­ske mo­li­tve. (...) Pri­hva­tam te­be, je­di­nu isti­nu ko­ja po­sto­ji.“

Kao pe­snik sa da­rom za fi­lo­zof­sko raz­mi­šlja­nje, kao lir­sko bi­će ko­ga sve ra­ne ljud­skog ro­da bo­le i kao kri­tič­ki mi­sli­lac, kao bun­tov­nik ne­za­do­vo­ljan ne sa­mo sta­njem oko se­be već i glo­bal­nim sli­ka­ma i pri­li­ka­ma, Mi­ro Rad­mi­lo­vić je sat­kao pe­snič­ki trip­tih ko­ji je i že­sto­ka kri­ti­ka i ru­ka po­mi­re­nja, i raz­o­ča­re­nje u tre­nut­no sta­nje ljud­skog bi­ti­sa­nja i iz­raz na­de ne sa­mo u iz­ba­vlje­nje već i u ve­li­ko po­sto­ja­nje, ži­vot do­sto­jan čo­ve­ka i lju­ba­vi kao nje­go­ve naj­sve­tli­je mo­guć­no­sti, smi­sla ko­ji ob­je­di­nju­je sva­ki po­zi­ti­van smi­sao i sim­bo­li­zu­je sve vred­no­sti.
 

nazad