O knjigama

Srđan Sandić

DNEVNICI UMJETNICE U MLADOSTI

(Susan Sontag: Reborn – Early diaries. Hamish Hamilton, 2009)

“I intend to do everything... I shall anticipate pleasure everywhere
and find it too, for it is everywhere! I shall involve myself wholly...
everything matters!”

Dnev­ni­ci ko­ji ni­su bi­li pla­ni­ra­ni za ob­ja­vlji­va­nje – ob­ja­vlje­ni su. Osje­ća­ji, hti­je­nja, žud­nje, ano­nim­no­sti, ide­je, po­tre­be, per­ver­zi­je u pi­sa­no-re­du­ci­ra­ni­joj for­mi su ogo­lje­na, iz­ba­če­na, oti­snu­ta...

Su­san Son­tag je u jed­nom raz­go­vo­ru sa si­nom, ka­ko, kao ured­nik iz­da­nja Re­born – early di­a­ri­es 1947 – 1964 by Su­san Son­tag na­vo­di, iz­ja­vi­la: “Ti znaš gdje su dnev­ni­ci”, a on je to mno­go ka­sni­je, na­kon nje­ne smr­ti – shva­tio kao znak ili do­zvo­lu za ob­ja­vlji­va­nje. Ono vo­a­jer­sko u na­ma upra­vo uvi­jek tr­či ka de­ta­lji­ma, ka pri­vat­nom, ka ne nu­žno obra­zla­ga­nju po­na­ša­nja i mi­sli ko­li­ko ogo­lja­va­nju. Po­tre­ba za ula­zak u sva­ki me­ha­ni­zam emo­ci­je, a to nam je po­gla­vi­to za­ni­mlji­vi­je kod jav­nih lič­no­sti, ne­što je što bi ova knji­ga mo­gla uta­ži­ti, pa čak ako i ni­ste nu­žno fan Su­san Son­tag.

Na iz­vje­stan na­čin ovaj tip jo­ur­na­la či­ta­te­lja raz­o­ru­ža­va bi­lo ka­kvog vred­no­va­nja, ako ni zbog če­ga dru­gog, on­da zbog en­tu­zi­ja­zma ko­ji mo­že ima­ti sa­mo če­tr­na­e­sto­go­di­šnja­ki­nja pu­na gla­di i lju­ba­vi pre­ma pi­sa­nju i či­ta­nju; po­tom kao mla­da maj­ka, kao fe­mi­nist­ki­nja, kao is­tra­ži­va­či­ca, kao in­te­lek­tu­al­ka, kao emo­tiv­na di­si­den­ti­ca. Tek­sto­vi obo­je­ni do­sjet­ka­ma, ide­ja­ma i pla­no­vi­ma, svo­je­vr­snim ma­zo­hi­stič­kim mo­ra­nji­ma ili sa­mo pre­pi­sa­nim, ukra­de­nim mi­sli­ma ve­li­ka­na ono je što se mo­že zva­ti sexy pi­sa­njem. Dnev­ni­ci u tom smi­slu raz­ot­kri­va­ju ta­lent i pret­po­stav­ke na ko­ji­ma će ka­sni­je eta­bli­ra­na spi­sa­te­lji­ca gra­di­ti svoj opus ka­ko kroz auto­re ko­ji­ma se ba­vi, ta­ko kroz mu­zi­ku i te­a­tar ko­ji gor­lji­vo po­ho­di. Ve­ći­na dnev­ni­ka mla­dih lju­di ima istu “gla­vu i rep”: Obo­je­ni emo­tiv­nim dis­ba­lan­si­ma, erup­ci­ja­ma, ka­o­tič­no­šću i ne­si­gur­no­sti­ma s apli­ka­tor­nim ten­den­ci­ja­ma – pri če­mu uvi­jek po­ku­ša­va­ju usmje­ri­ti svoj ži­vot; ne nu­žno ga ob­ja­sni­ti, već pre­pri­ča­ti. Man­fred Jürgen­sen de­fi­ni­ra dnev­nik kao pri­po­vjed­ni ža­nr, do­ku­ment su­vre­me­ne po­vi­je­sti (po­vi­je­sti u ko­joj na­sta­je) ko­ju bi­lje­ži su­bjekt kao pri­vat­ni in­di­vi­du­um i kao dru­štve­ni su­vre­me­nik. Glav­na te­ma dnev­nič­ko­ga su­bjek­ta je i po­ku­šaj iden­ti­fi­ci­ra­nja se­be unu­tar vla­sti­te eg­zi­sten­ci­je kao i tu­ma­če­nje vre­me­na i po­vi­je­sti.

Dnev­nik je po­če­la pi­sa­ti s dva­na­est go­di­na. Ob­ja­vlje­ni dnev­ni­ci kre­ću od 1947. Već s pet­na­est uspi­je­va iz­ni­je­ti svu ank­si­o­znost, bi­jes i raz­o­ča­re­nje ko­ji će ju pra­ti­ti ci­je­li ži­vot (ba­rem kao li­te­rar­ni mo­tiv) po­la­ze­ći od op­ćih mje­sta ka vr­lo spe­ci­fič­nim pri­vat­nim aso­ci­ja­ci­ja­ma: iz­go­va­ra­nje kri­ve stva­ri, uvje­žba­va­nje go­vo­ra i/ili što re­ći slje­de­ći dan, mr­žnju unu­tar obi­te­lji i mr­žnju spram se­be (zbog po­vre­me­nog la­ga­nja) do tre­nut­ka pri­zna­nja i pre­po­zna­va­nja da vla­sti­toj maj­ci ni­je kćer, već su­bjekt, pri­ja­te­lji­ca, su­dru­žni­ca. Ta­kvom ago­ni­jom i tim to­nom ob­u­zet je ci­je­li dnev­nik.

Kroz Early di­a­ri­es us­pje­va­mo upo­zna­ti Son­tag i kao mla­du, am­bi­ci­o­znu uče­ni­cu za­lju­blje­nu u knji­žev­nost i zna­nje, pu­nu fi­lo­zo­fij­skih pred­zna­ka. Us­put i kao hra­bru i po­pri­lič­no de­ci­di­ra­nu oso­bu s ne­do­re­če­nim, ali i pri­lič­no ja­sno od­re­đe­nim po­gle­di­ma na svi­jet. U ni­zu is­pi­sa­nih fa­sci­na­ci­ja, do­mi­nant­nu ulo­gu ima­ju gay-stra­ight vo­ka­bu­lar, vla­sti­ti gay iden­ti­tet na ko­je­mu vr­lo pa­žlji­vo “ra­di”, že­na ime­nom H. i sin Da­vid. Iako je, po­put broj­nih dru­gih dnev­nič­kih za­pi­sa, i dnev­nik Su­san Son­tag pro­stor u ko­je­mu (ne­svje­sna sud­bi­ne ko­ja će ga če­ka­ti) ko­mu­ni­ci­ra sa sa­mom so­bom. Na­su­prot broj­nim pri­mje­ri­ma auto­ra/ica ko­ji su vo­di­li dnev­ni­ke s na­mje­rom nji­ho­va ka­sni­jeg ob­ja­vlji­va­nja, ona to ni­je ima­la na­mje­ru, ali Ri­eff oprav­da­va iz­da­va­nje jer ka­ko ka­že: “Da ni­sam ja to na­pra­vio, ne­tko dru­gi bi” – mi­sle­ći pri tom na Sve­u­či­li­šte u Ka­li­for­ni­ji u či­je­mu su ar­hi­vu i osta­vlje­ni. Pi­ta­nje ko­je se zbog to­ga u ovom slu­ča­ju na­me­će je: s ka­kvim oče­ki­va­nji­ma či­ta­telj/ica mo­že pri­stu­pi­ti ovom dnev­ni­ku? Je li po­treb­no bi­ti upo­znat s dje­lom i ži­vot­nim pu­tem Su­san Son­tag ili mu mo­že­mo pri­stu­pi­ti kao sa­mo­stal­nom urat­ku. Uspio dnev­nik (pre­ma Jürgen­se­nu) do­ka­zu­je svo­ju va­lid­nost i vri­jed­no­sti iz­mje­nji­vim iden­ti­te­tom ulogâ auto­ra i či­ta­te­lja, što je u slu­ča­ju ovih dnev­ni­ka vi­še ne­go oči­to, da­ka­ko s ne­što ma­nje­broj­nom pu­bli­kom. Či­ta­telj­ska re­cep­ci­ja je ov­dje osu­đe­na na ra­zu­mi­je­va­nje i iden­ti­fi­ci­ra­nje s ovom ni­ma­lo pro­sto­du­šnom auto­bi­o­graf­skom for­mom. Od eks­trem­ne ozbilj­no­sti, po­ku­ša­ja eta­bli­ra­nja auto­ri­te­ta, ap­so­lut­ne ne­to­le­ran­ci­je spram bi­lo ka­kvog me­di­o­kri­tet­stva Early Di­a­ri­es nam ot­kri­va­ju i iz­nim­nu ra­nji­vost auto­ri­ce ko­ja po­ma­lo iz­ne­na­đu­je. Dnev­ni­ci, kroz pa­žlji­vo oda­bra­ne dje­lo­ve, po­ka­zu­ju ne­vje­ro­ja­tan raz­voj mi­sli na ko­ju je utje­ca­lo in­ten­ziv­no či­ta­nje kao i dnev­ni kon­tak­ti; od pe­ri­o­da ka­da je bi­la uče­ni­ca, stu­den­ti­ca ko­ja ot­kri­va svo­ju bi­sek­su­al­nost do upo­zna­va­nje i uda­je za Phil­li­pa Ri­ef­fa i ro­đe­nja si­na. Naj­in­tri­gant­ni­ji dio dnev­ni­ka (u sen­za­ci­o­na­li­stič­kom zna­če­nju) su di­je­lo­vi pi­sa­ni u En­gle­skoj, ka­da je na­pu­sti­la si­na i mu­ža s ko­jim je brak pro­pao i ka­da ula­zi u vr­lo in­ten­ziv­nu le­zbij­sku ve­zu. Po­sto­ji ne­što ka­tar­zič­no u pri­stu­pu pi­sa­nju ko­je je ga­ji­la u dnev­ni­ku. Ne­što tra­gič­no i ko­nač­no s mi­šlju o na­stav­ku, ni­ka­ko pre­da­ji – Son­tag stal­no is­ti­če svo­ju enorm­nu glad za zna­njem, po­tre­bu za is­ku­ša­va­njem i is­pro­ba­va­njem sve­ga što je no­vo. Dnev­nik to­me vr­lo pre­da­no svje­do­či.
 

nazad