(polj­ski Aloj­zi Bu­điš, 1874–1934) Ro­dio se, ži­veo i umro na se­ver­nim Ka­šu­bi­ma i u nje­go­vom stva­ra­la­štvu pre­o­vla­đu­ju se­ver­ni, „naj­ka­šup­ski­ji“ i naj­sa­mo­svoj­ni­ji di­ja­lek­ti ka­šup­skog je­zi­ka. Sma­tra se jed­nim od naj­zna­čaj­ni­jih ka­šup­skih stva­ra­la­ca tog re­gi­o­na (nje­go­vo ime no­si grad­ska bi­bli­o­te­ka u Puc­ku, jed­noj od če­ti­ri ne­for­mal­ne ka­šup­ske pre­sto­ni­ce, na oba­li Gdanj­skog za­li­va, gde je i sa­hra­njen), iako sva nje­go­va de­la sta­ju u jed­nu knji­gu ne­ve­li­kog obi­ma. O Bud­zi­šu se ma­lo zna, jer su pro­u­ča­va­o­ci ka­šup­ske knji­žev­no­sti na nje­ga obra­ti­li pa­žnju tek u dru­goj po­lo­vi­ni XX ve­ka, a nje­go­ve kra­će for­me su ras­pr­še­ne po broj­nim re­gi­o­nal­nim ča­so­pi­si­ma me­đu­rat­nog pe­ri­o­da. Vi­še se mo­že go­vo­ri­ti o nje­go­vom stva­ra­la­štvu (jer su bi­o­graf­ski po­da­ci ve­o­ma škr­ti), ko­je ka­rak­te­ri­še ap­surd, sa ele­men­ti­ma an­ti­u­to­pi­je, fan­ta­sti­ke i iako, če­sto ka­ri­ka­tu­ral­ni, li­ko­vi po svom ka­rak­te­ru pod­se­ća­ju na nje­go­ve su­na­rod­ni­ke, on, za raz­li­ku od osta­lih ka­šup­skih pi­sa­ca, ni­ka­da o kra­ju i na­ro­du iz ko­ga po­ti­če, ne go­vo­ri ne­po­sred­no. Ti­pi­čan je nje­gov ci­klus o Že­le­za­ki­ma, sta­nov­ni­ci­ma bli­že ne­de­fi­ni­sa­nog re­gi­o­na, spe­ci­fič­nog ka­rak­te­ra, ko­ji po svom po­na­ša­nju u mno­gim ele­men­ti­ma pod­se­ća­ju na men­ta­li­tet lju­di iz na­šeg pod­ne­blja i ne­ke li­ko­ve iz srp­ske knji­žev­no­sti.